Foto: Marius Becker, EPAFoto: Marius Becker, EPANii u koga posebno ne upirem prstom jer svako će na kraju dana ostati sam sa sobom i s onoliko ljudskosti koliko je tog dana nekom drugom pružio. Nije isto pomoći ili ne, a posebno nije isto pomoći ili svesno odmoći šireći paranoje i teorije zavere. Ne mislim da sam zbog svog mišljenja bolji čovek od drugih, ali sam siguran da sam bogatiji bar utoliko što sam znao dobre ljude Nizara, Mahmuda i Ahmeda.

Živeo sam u azilantskom kampu u Norveškoj devet meseci. To je bilo 2001. i 2002. godine i imao sam tad 14 godina. Mi smo, kao i većina Srba iz Hrvatske tih godina, bili klasični ekonomski, a ne politički emigranti pa su nas brzo šutnuli nazad. Bilo je naprosto logično da 2001. godine, iako višestruko diskriminisani, nismo u strahu za svoj život s obzirom na to da je rat odavno završio. Tih devet meseci smo životni prostor delili s ljudima iz različitih krajeva sveta, različitih kultura, navika, običaja i jezika. Palestina, Jemen, Sudan, Somalija, Etiopija, Eritreja... Za neke od tih država sam tada prvi put čuo, a arapski ili svahili jezik nisam pre toga čuo ni na TV-u. Čovek se brzo navikne na novonastale okolnosti. Naša je okolnost bila zajednički život sa stotinama drugih azilanata u selu, dvadesetak kilometara udaljenom od grada, i ako me sećanje sad ne vara bili smo smešteni u bivšoj ludnici. Svaki dan tamo je izgledao kao samit Ujedinjenih nacija, samo malo zanimljivije nego što su to dosadne diplomate u kravatama. Kada bi igrali fudbal bilo je više internacionalaca na terenu nego danas kad igraju Čelsi i Arsenal. Alžirci su se kleli u Zidana, a mi u Piksija i Mijata.

Ako je u tih devet meseci došlo do bilo kakvih problema, uglavnom bi ih pravili ljudi s Balkana. Zato što delimo istu rasu kao i dobri nam Ni u koga posebno ne upirem prstom jer svako će na kraju dana ostati sam sa sobom i s onoliko ljudskosti koliko je tog dana nekom drugom pružio. Nije isto pomoći ili ne, a posebno nije isto pomoći ili svesno odmoći šireći paranoje i teorije zavere. domaćini Norvežani, nismo automatski sumnjivi, lako se stopimo s masom pa operišemo po tržnim centrima iz kojih su mnogi izlazili s novim farmerica bez računa i džepova punih konzervi pašteta. Ne treba ni jednu balkansku naciju ovom prilikom posebno etiketirati, ali sam i sam jednom prilikom prodao nekom Mongolcu pokvareni televizor za dvesto kruna, a kada smo odlazili ukrao sam zajedničke rekete za stoni tenis koje imam i dan danas. Sada, 13 godina kasnije ne pamtim niti jednu jedinu neugodnost s ljudima iz arapskih zemalja. Pamtim, ipak svakakve živopisne likove koje sam tada upoznao. Podstaknut najnovijim talasom izbeglica koji mi maltene prolaze kroz dvorište, premotavam ovih dana davno zapostavljene filmove u glavi i pokušavam da se setim nekoga od njih.

Svako jutro kada bih otvorio vrata, prvi bi mi dobro jutro poželeo Nizar koji je živeo u sobi nasuprot naše. On je bio advokat iz Sudana od nekih četrdesetak godina, umoran od života u nesređenoj zemlji, umoran od korupcije i od nekoliko građanskih ratova koje je za života preživeo. Uprkos svemu bio je vedar i nasmejan. Delili smo kupatilo i kuhinju i nikad se nije desilo da jede, a da me ne ponudi sa svojom hranom. Ja sam ga uvek odbijao, jer mi je ta hrana izgledala i mirisala čudno, a on je uvek iznova nudio s osmehom na licu. Obično je sam pripremao lepinje i onda ih umakao u nekakav gulaš. Jeo je isključivo s rukama. Sad mi je žao što nisam nikad, bar iz poštovanja, prihvatio da jedem s njim. Poslednjih godina često su mi gulili kožu po kojekakvim meksičkim, kineskim i indijskim restoranima, a kad sam imao jedinstvenu priliku, nisam probao oriđiđi sudansku kuhinju, i to za džabe.

Mahmud je bio iz Irana. Imao je također četrdesetak godina i voleo je fudbal, čak i više od mene. Redovno sam ga pobeđivao u stonom tenisu. Nije se puno družio s ostalim azilantima. Ne sećam se šta je skrivio ili od koga je bežao. Možda je Mahmud bio ekonomski emigrant, ko li će ga znati. Ako je uspeo da nekim sitnim trikom prevari ledene Norvežane onako kako mi nismo znali, i neka je. Bio je dobra osoba. Jednom prilikom sam ga ponudio pivom, a on mi je na najkulturniji mogući način objasnio da muslimani ne piju alkohol. S druge strane, sećam se da mu je bilo smešno i simpatično da jedan četrnaestogodišnjak gleda fudbal i pije pivo. Jednom drugom prilikom sam mu upao u sobu usred ramazanskog posta i zatekao ga kako jede u zamračenoj sobi. Nije se naljutio, bio je srećan što sam to ja, a ne neki drugi izbeglica islamske veorispovesti. Rekao mi je tada da on nije isti kao npr. Kurdi. Tek ću mnogo godina kasnije shvatiti šta je pod tim mislio i da se muslimani dele na sunite i šijite. Naučio me je nekoliko persijskih reči koje pamtim i danas. Salam, ćuturi i Hubam, mamnum. Zdravo, kako si i dobro, hvala. Jebiga, svi smo bili dobro tih dana, reči za loše nismo učili. Dobro, možda jesmo poneku psovku, a na ovom mestu otkriću samo da i Persijanci u najgore psovke uključuju majku sagovornika.

Čovek se brzo navikne na novonastale okolnosti, a naša je bila zajednički život sa stotinama drugih azilanata u selu, dvadesetak kilometara udaljenom od grada, i ako me sećanje sad ne vara bili smo smešteni u bivšoj ludnici. Svaki dan tamo je izgledao kao samit Ujedinjenih nacija, samo malo zanimljivije.Trećem se liku ne mogu setiti imena, ali neka se za potrebe ove pričice zvao Ahmed. Septembra te 2001. godine desio se teroristički napad u Njujorku, a nedugo zatim Amerika je intervenisala u Avganistanu. Ahmed je u toj zemlji bio pilot celog svog života, a u tom trenutku imao je šezdesetak godina. Da bi prehranio porodicu radio je ono što je jedino znao i što je bilo dobro plaćeno, a služio je i Sovjetima, i mudžahedinima i talibanima. Nakon američke intervencije nije znao od koga pre da beži jer mu je pretila opasnost i od Al Kaide i od Amera. Put do Norveške platio je nekoliko hiljada dolara. Pokazivao mi je slike svoje dve ćerke koje su zajedno sa ženom ostale u Avganistanu. Starija je imala godina koliko i ja. Jednom je plakao dok je pričao o njima. Komunicirali su samo pismima, kada bi pisma stizala. Nadam se da je u međuvremenu dobio politički azil i da se spojio sa svojom porodicom i da sada dostojanstveno žive u Norveškoj daleko od talibana i njihovih kolega američkih vojnika koji i dan danas ratuju u Ahmedovoj rodnoj zemlji.

Ustvari nemam pojma gde su i šta danas rade Nizar, Mahmud i Ahmed, ali sam poprilično siguran da nisu napravili nikakvu terorističku pizdariju u Norveškoj, jer da jesu sigurno bih to čuo na vestima. Verujem i da oni nisu bili razlog za nasilno islamizovanje Norveške jer su oni samo trojica od stotina hiljada drugih unesrećenih koji su bolje živote potražili na severu Evrope, a da je za sve ovo vreme jedini teroristički napad u toj državi ikad zabeležen izveo domaći fašista Brejvik. Wikipedia kaže da u Evropi danas živi 44 miliona muslimana, od kojih njih 19 miliona živi u EU. I da Sirijaca ovih dana dođe i ceo milion to će biti tek  četrdeset i peti deo onih muslimana koji već žive tu. Iz svih tih razloga ne razumem dežurne dušobrižnike koji se ovih dana iz petnih žila trude da upozore na neku nasilnu islamizaciju Evrope, na strah od terorizma, na šatro apokalipsu evropskog kontinenta.

Neću da ulazim u sve te komentare umivenih i onih pravih i neskrivenih ksenofoba. Neću ni da nagađam krije li se iza svega strah, neznanje ili najobičnija ljudska mržnja i zloća. Ne želim nikome ni da solim pamet ili namećem svoje mišljenje, i ni u koga posebno ne upirem prstom jer svako će na kraju dana ostati sam sa sobom i s onoliko ljudskosti koliko je tog dana nekom drugom pružio. Nije isto pomoći ili ne, a posebno nije isto pomoći ili svesno odmoći šireći paranoje i teorije zavere. Ne mislim da sam zbog svog mišljenja bolji čovek od drugih, ali sam siguran da sam bogatiji bar utoliko što sam znao dobre ljude Nizara, Mahmuda i Ahmeda.

Ključne riječi: izbjeglice, Norveška, azilanti
<
Vezane vijesti