Naš beogradski suradnik opisuje atmosferu koja je vladala na kontrasahrani Slobodana Miloševića: Savršeno je jasno - ljudima nedostaje herojsko doba građanskog neposluha. Zašto građani žele da ih bude jako malo i zašto stalno svima daju to do znanja? Pa zar nije logičnije da pumpaju brojke? Ne, oni hoće da nas ubede kako su oni retki primerci civilizovanih i dobrih Srba. Oni, i niko više.

Vesti iz Srbije od momenta kad je umro Slobodan Milošević na stranim televizijskim stanicama podsetile su me na devedesete. Opet sve najgore. Balkanski kasapin je umro nekažnjeno! Srbi se neće suočiti sa svojom mračnom prošlošću! Karla del Ponte preplanula i nasmejana lica poručuje sa skijanja da joj je žao što Milošević nije dočekao optužnicu. Ni reči o 5. oktobru, ni reči o distanciranosti sadašnjih srpskih vlasti od politike najvećeg zločinca u novijoj istoriji.

Onda sam preko SMS-a dobio poziv u kom se kaže da treba ponesem balon i pridružim se manifestaciji dočekivanja proleća tri dana pre roka, u vreme Miloševićeve sahrane. To mi se učinilo kao dobra ideja, da napravimo malo drugačiju sliku od one koja se danima pred sahranu vrtela o Srbiji. Na stranu što se to ispostavilo naivnim jer su BBC i CNN javili o tom skupu u stilu svetle tradicije Milorada Vučelića o opozicionim demonstracijama devedesetih, nego što mi je odmah zasmetalo nešto drugo. Mislim da bi svi bez ikakvog poziva spontano dok je Milosević bio na vlasti izašli na ulicu da to proslavimo da je tad kamo sreće umro, ali s obzirom na ove okolnosti, sumnjiv tretman u Hagu i razvodnjene optužnice, pa i sumnje da možda nije čak i otrovan da ne bi dolazio Klinton na svedočenje i slično, ovo je nešto sasvim drugo.

kontrasahrana_03.jpg

Ipak, otišao sam da vidim i da fotkam. Mogu vam reći da je to bilo možda još gore od same sahrane. Veštacki srećni i zadovoljni građani i građanke (oni tako jedne druge zovu, što me neodoljivo podseća na obraćanje sa druže i drugarice) stajali su na Trgu i kao, veselili se mašući balonima.

Ta scenografija je izgledala dosta simpatično, ali krajnje izveštačeno i izvitopereno jer sam imao utisak da imam posla s ljudima koji ne žive u svom vremenu. Ovo su bili na gomili ljudi koji nostalgično žale za vremenom kad je Zloba bio na vlasti.

Policija je obezbeđivala skup (i to uglavnom policajke) jer se naravno radilo o visokom riziku, bilo je i organizovanih grupa provokatora (na veliku radosta stranih ekipa), a građani su policiji vikali AV AV AV!, zadirkivali ih, dobacivali im psovke i neprestano jedni drugima govorili: Vidi, gradjanine, koliko policije, kao devedeset šeste - devedeset sedme.

kontrasahrana_01.jpg

Provokacije prema policiji nisu prestajale. Savršeno je jasno - oni su stvarno ubeđeni da je to sad isto kao onda, pa ako možda malo i sumnjaju, sasvim sigurno žele da misle da jeste. Sreo sam gomilu ljudi iz prethodnog života koju nisam želeo da sretnem, i svi su oni bili malo zbunjeni otkud ja tu, pošto su me odavno proglasili za okorelog nacionalistu, pošto ne mislim kao oni. SDU i GSS ekipa uglavnom, ali oni koji se nisu uspeli do vrha i koji i dalje žive svoj zivot i priču devedesetih, i to s početka devedesetih. Ništa se nisu promenili, i vreme kao da je za njih stalo. Da sve bude još gore, suprotno od onog što sam očekivao, i kako je posle javila B92, prosek godina nije bio tako mali. Istina, bilo je klinaca, ali postarijeg i sredovečnog sveta ipak znatno više.

kontrasahrana_02.jpg

Dok stojim kod spomenika, oko mene je puno stranih novinarskih ekipa. Italijanima s moje leve strane jasno je šta se ovde desava koliko jednom prosečnom gledaocu RAI-ja - ništa! Slušam jednu prevoditeljku koja se uspešno ušlihtala nekom američkom novinaru i na njegov zahtev da odu među narod (tako je rekao čovek, nije rekao, citizens) i uhvate par izjava ako nađu nekog ko zna engleski, ona odgovara uz jako težak akcenat: Yes, they are Serbs, but civilized Serbs, very small group. I inače su se svi tamo prisutni neprestano šalili na račun toga kako ih je malo i stalno su to potencirali. Zašto građani žele da ih bude jako malo i da to stalno svima daju do znanja? Pa zar nije logičnije da pumpaju brojke? Ne, oni hoće da nas ubede kako su oni retki primerci civilizovanih i dobrih Srba. Oni i niko više. Oni, građani, s jedne strane, njih par stotina uvrh glave, i nas nekoliko miliona seljaka, domaćina... Nacionalista i fašista, ustvari, da budemo iskreniji.

Na kraju su otišli u šetnju (predlagali su prvo da idu na televiziju, pa na Skupštinu), ali su se opredelili na kraju za sediste DSS-a, jer ne smetaju njima ni SPS ni SRS, nego hoće po svaku cenu od Koštunice, a verovatno i Tadića, da stvore novog Miloševića. Ili da ih bar po svaku cenu tako predstave strancima. Ostali revolucionari bez pravog neprijatelja, pa ga traže posvuda. Pretpostavljao sam da su na kraju otišli i do Patrijaršije, jer sam otišao, nisam mogao više da se družim s njima. Više nego očigledna je i nesimpatična namera okupljenih bila da budu viđeni ne bi li i njima kanula neka kinta na račun takvog opredeljenja. Baš kao iz loše propagandne priče. Ni ja nisam verovao da to postoji, ali neki ljudi ovde stvarno žive od toga.

kontrasahrana_06.jpg

Shodno tome, nije bilo Lukovića, Nataše, Sonje, Borke, Biljane i ostale ekipe tamo (bar ja nikog nisam sreo).. Nije bilo potrebe. Pa neće valjda Luković za Feral Tribune da piše o tome? Njemu je sahrana mnogo interesantnija. Od javnih ličnosti, video sam samo Batića i Radmilu Hrustanović.

Na odlasku srećem danas ugledne i uspešne građane, takođe prijatelje iz prethodnog života. Nisu bili na skupu, kažu da nisu stigli. Ja im opisujem kako je bilo, nemam nameru da se prepirem, kažem da je bila vrlo simpatična scena, ta sa balonima, i da je bilo puno ljudi, na šta mi građanka odgovara: Pa jeste, nema dovoljno građana..., a kako bi ih i bilo pored ovoliko policije?, i pokazuje mi na autobus pun specijalaca koji stoji pored nas, a koji ja nisam bio ni primetio. Nema veze šta se događa, u njihovim glavama urezana je jedna slika koja ne sme da se menja.

Najzad, dvadesetak metara dalje, srećem još jednog uglednog prijatelja. Ni on nije bio na skupu, a i on zna da ja baš i nisam na toj ekstremističkoj liniji pa me ironično pozdravlja: Gde si, građanine?, na šta ga ja iskreno pitam šta, dođavola, znači to građanin. Odgovara mi da to moraš da pronađeš u sebi. Ako ne pronađeš, onda nisi.

Budući da sam ovaj odgovor već par puta čuo, kapiram da se radi o naučenoj lekciji iz građanskog vaspitanja. I dalje tragam za građaninom u sebi, a mislio sam da je svaki građanin ove države njen građanin.

Ključne riječi: Srbija, Slobodan Milošević
<
Vezane vijesti