Tokom celog prvog razreda osnovne škole upoznavali smo se sa učionicom, premeravali hitrim dečjim očima svaki ćošak prostorije i polako se privikavali na to da ona (učionica) simbolizuje našu prvu veliku obavezu u životu. Već na početku drugog polugodišta mogli smo, zatvorenih očiju, da opišemo raspored stvari i nabrojimo kompletan (tipično socrealistički) inventar. Samo je jedan detalj ostao nepoznat - u levom uglu, dakle desno od katedre, nalazio se nekakav žućkasti ormar. U odnosu na naše tadašnje visine bio je ogroman, što bi se dalo rešiti nekim pomagalima i već bismo se nekako uspentrali do njegovog vrha, ali je problem bio u tome što je bio i zaključan. Pitali smo se, onako nezajažljivih mašti, šta iza sebe kriju ta bravicom obezbeđena vratašca. Saznali smo to pred kraj drugog polugodišta, početkom maja 1980. godine. Učiteljica se pojavila bleda i previše ozbiljna, pomalo ispijenog lica, noseći u ruci dnevnik i ključeve. Magična vratašca su se otvorila i iza njih se pojavio - televizor. Crno-beli, naravno, Ei Niš. Kakvo iznenađenje za nas! Kad je prošlo onih minut ili dva neophodnih da se katodna cev i elektronika "zagreju", pred naše oči su izbile slike masovne žalosti zabeležene kamerama širom cele SFRJ. Pogledao sam ka fotografiji koja je zauzimala najvažnije mesto na zidu, pokušavajući da shvatim kako to da tog dobrog čike, koji je brinuo o svima nama, više nema. Bila je to prva smrt sa kojom se suočio u životu. Učiteljici nije, pa smo pažljivo pratili njene reakcije na sve što nas je snašlo. Sedela je u poslednjoj klupi, mirna i nepomična, ćutke gledajući u ekran televizora. Bio sam malo dalje od nje, ali se odlično sećam suze koja se, munjevitom brzinom, skotrljala niz njen desni obraz i udarila o zelenu površinu linoleuma.

Posle sam viđao još mnogo ljudi kako plaču. Neke na televiziji, a neke bogme i uživo. Još suviše mali, nisam uspevao da shvatim šta se zapravo dogodilo, znao sam samo da nije dobro. Mogu sa velikom preciznošću da rekonstruišem trenutak kada je sve počelo. Naša tek useljena kuća, sa nezavršenim sobama, koje su čekale da u njih bude uložen (još jedan) kredit koji ćale samo što nije dobio. Bio je uključen radio (Beograd) i program je u jednom trenutku prekinut da bi spiker ledenim glasom izgovorio veoma jednostavnu rečenicu: "Umro je drug Tito". Ćale se skamenio, približivši se radio-aparatu da bi bolje čuo i, kada je shvatio da je to zaista tačno, glasno i odsečno opsovao sunce. Uveče smo gledali Dnevnik i sve one nesrećne i uplakane ljude na ulicama velikih gradova. Emitovan je i snimak sa utakmice koja nije održana, a na kojoj su neke čike u belim i prugastim dresovima masovno popadale po travi, ne uspevajući da zadrže suze, dok je ceo stadion pevao "Druže Tito mi ti se kunemo da sa tvoga puta ne skrenemo". Naslovne strane svih novina bile su napadno crne, u državi je proglašena žalost, ulice su opustele, zavladala je neka zlokobna tišina. Na usnama ljudi lebdelo je uglavnom isto pitanje: "Šta će sada biti?"

Trideset godina kasnije, primoran sam da se suočim sa činjenicom da je dečje pamćenje stvar odveć relativna i nepouzdana, te da se neke od scena za koje sam mislio da su doživotno smeštene u mojoj memoriji zapravo nikada nisu ni dogodile. Ili jesu, ali sasvim drugačije nego što to sugeriše moje naivno moždano ustrojstvo. Kako se to sada može čuti, posle emitovanja vesti o smrti Josipa Broza desilo se sledeće.

Jedan deo stanovništva (zanemarljiv, na nivou statističke greške) zaista je žalio, izlazio na ulice i puštao da ga preplave jeftine i patetične emocije. Mnogo veći deo, naročito oni koji za sebe danas vole da kažu da su nacionalno osvešćeni, poskočio je od radosti. Otvarala su se vina čuvana po trideset godina, na stolove je iznošena najraskošnija trpeza. Srbende su se izljubile po tri puta, Hrvatine, normalno, dvaput, dok su i jedni i drugi odmah pohitali da radosnu vest jave svojoj rodbini u dalekoj Australiji. Fudbaleri na Poljudu su se valjali od napada sreće, a jednom od njih odmah je sve bilo jasno - Savić je Dušan već tada znao da je trava splitskog stadiona mesto koje će doživotno simbolizovati naše oslobađanje od velikog tiranina i najvećeg srbomrsca u istoriji, dok su njegovi protivnici hrvatske nacionalnosti plakali od sreće, pošto su najzad dočekali momenat da deklarisani protivnik svega hrvatskog otegne papke. Čak je i među ono malo stnovništva i pučanstva koje je javno iskazivalo svoju žalost bilo najviše onih koji su to radili iz straha, plašeći se da bi mogli da završe u kazamatima jedne odvratne diktatorske tvorevine kakva je bila SFRJ. Drugim rečima, čovek lepo izađe na ulicu, vidi ono malo ljudi koji se prave da plaču i odmah i njemu dođe da im se pridruži - u protivnom, eto žbirova i Ozne već sutra i na njegovim vratima, sa proverenim informacijama da je radio protiv našeg socijalističkog samoupravnog sistema.

Kada su uspomene na smrt jednoga čoveka toliko polarizovane, jasno je da je i njegov život morao biti pun kontradiktornosti. Josip Broz je, kažu istorijske knjige, tokom svog delovanja kao ilegalac potkazivao neke svoje prijatelje tamo gde treba, odrekao se javno jedne žene jer je to bio "viši interes" i generalno, na sumnjiv način napredovao u partijskoj hijerarhiji. Posle rata, njegove jedinice su se nemilosrdno obračunale sa svima koje bi on proglasio "ideološkim neprijateljima" , što je dovelo do smrti velikog broja nevinih ljudi. Njegov sistem proizveo je golootočki pakao, po ugledu na sovjetske zadruge pljačkao je sopstvene seljake, dok je on polako gradio poziciju neprikosnovenog lidera uspevši da na vlasti opstane čitavih 35 godina. Izgradio je, opet po ugledu na svoje sovjetske uzore, snažan kult ličnosti, pa svi koji su rođeni u njegovoj državi i danas znaju kak' je mali Joža skuhal svinjsku glavu, ne. I kak' se sankal , ali ne znaju ništa ili znaju vrlo malo o sudbinama mnogih koje je, u nekom trenutku Titove vladavine, progutao mrak.

Sa druge strane, tu je čuveni crveni pasoš. Farmerke u Trstu. Najveći privredni rast koji je, posle rata, SFRJ beležila zajedno sa SR Nemačkom. Jaka fudbalska liga sa velikom četvorkom. Prvi maj i 29. novembar. Životni standard koji je, za druge socijalističke države, bio apsolutno nedostižan. Snovi nesrećnih Rumuna koje je samo strašni Dunav delio od slobode o kakvoj su mogli samo da sanjaju. Snažna antifašistička tradicija (olako strajbana i odbačena u Srbiji) izborena kroz činjenicu da je Tito bio na čelu najbolje organizovane i politički najmudriji vođene vojne formacije koja se tokom Drugog svetskog rata borila protiv Nemaca i njihovih saradnika. Veliki uticaj na svetsku politiku, jake veze sa svima koji su nešto značili. Fića i Stojadin. Respektabilna industrija.

Vratimo se ponovo u sadašnjost. Pre izvesnog vremena sretnem školskog drugara koji me je podsetio na nešto što sam bio sasvim zaboravio. Kaže on meni - sećam se, kad smo bili u drugom ili trećem razredu, samo vas dvojica ste se izjasnili kao Srbi, mi ostali nismo imali pojma ni šta smo. Vidim po njemu da je to doživeo kao veliku ličnu tragediju, ali s obzirom na to da se radi o zaista dobrom čoveku, nisam želeo da ulazim u dalje rasprave s njim, već sam ga samo upitao da li mu je sada, kada je svoj na svome, i zna šta je, bolje nego onda kada nije imao pojma da pripada narodu svetle i velike tradicije (a sve su nacionalne zajednice takve, jelte). On se malo zamislio i rekao tako karakterističnu rečenicu:

- Znaš, možda je izgledalo da se bolje živelo, ali sve je to bilo veštački.

Zaustio sam nešto da kažem, ali sam oćutao i samo odmahnuo rukom. U pravu je on - jeste to bilo veštački - setimo se samo one nesrećne falusoidne palice, koju su nosili po celoj državi da bi je neki zadihani i uplašeni pojedinac predao pravo u ruke osvedočenog hedoniste koji je sedeo u centralnoj loži stadiona JNA. Danas, na sreću, nema takvih stvari - ni u ludilu se ne bi moglo desiti da narod u nekim gradovima u Srbiji, recimo, izdvaja ogromne novce za jedan drugi simbol. U gradu koji se guši od nezaposlenosti, u planu je izgradnja krstače koja će, uz Kineski zid, biti drugi predmet na našoj planeti koji će golim okom biti vidljiv sa Meseca. Ali, to je u redu, jer, bože moj, snažno oslikava našu veru, koja je opstala i u najtežim vremenima i održala nas tokom svih ovih teških godina.

Veštački je bio i jednopartijski sistem, koji nam nije davao slobodu izbora. I to je tačno. Čim smo tu slobodu dobili, pohitali smo da svoje poverenje poklonimo onima koji su nas poveli u besmislene ratove. Kada je svetlo oružje odloženo, nismo se libili da za grobare sopstvenih života glasamo ponovo, jer su se oni, majke mi, transformisali i sada su najzad spremni da nas povedu u sjajniju budućnost.

Drug Tito je voleo pesme o sebi, što je vrhunac samoljublja i jedna od glavnih karakteristika mekih ili otvorenih diktatura. Opet tačno. Samo, te pesme  "Maršala Tita, junačkoga sina..", "Druže Tito mi ti se kunemo" i slično) i danas zvuče temeljno, ozbiljno i simfonijski, kada se odbaci nepotrebna ideološka patina i zanemari tekstualni sadržaj. Neka neko pokuša da odsluša patriotsko-muzički uradak pod nazivom „Volimo te otadžbino naša" i odmah će razumeti sve, poželevši da do kraja života sluša samo "Jugoslavijo, borba te rodila, uvek slobodnu, narod te slavio, ljubav te, zemljo naša, napojila..."

Josip Broz je, kao komunjara u duši, zabranjivao bilo kakvo snažnije isticanje etničkih simbola, jer je, kao i njegova ideološka sabraća, bio zadojen internacionalizmom. Odgovara istini, jedan kroz jedan. Problem je samo u tome što se nacionalnih simbola, po pravilu, ponajpre dohvate hulje i ološ, odlično naoružani, kako dugim cevima i municijom, tako i snažnom mržnjom prema svemu drugačijem. Toga smo se makar nagledali toliko da nema potrebe dodatno pojašnjavati bilo šta u vezi sa tim.

Uzimanjem kredita Tito je kupovao socijalni mir. Na kraju je uveo i besmislicu poznatu kao "socijalističko samoupravljanje", koje je dovelo dotle da niko ne odgovara ni za šta i da se ne zna da li uopšte postoje vlasnici neke svojine. Danas je, hvala bogu, mnogo bolje - tačno se zna kome šta pripada i postoji nekolicina ljudi, bezobrazno bogatih (u Titovo vreme bi ih možda zbog toga bilo sramota) koji upravljaju životima miliona drugih, sve siromašnijih, koje, skoro uvek, tretiraju kao sopstveno vlasništvo. Zato ne čudi podatak da se najviše Titovih portreta može pronaći u sobama siromašnijih porodica, dok su najvatreniji u satanizovanju Broza uglavnom oni koji su i u njegovo vreme uživali neke ogromne privilegije.

No, stvari se razvijaju u pozitivnom smeru. Titovom smrću označen je početak jednog novog perioda, u kojem se još uvek nalazimo - ponosni, nacionalno snažni, uglavnom lažno religiozni i sve više pritisnuti nemilosrdnim ritmom tranzicije. Kako stvari stoje, dobra vest je da se, žargonom Jožinog rodnog kraja "tek bumo vusrali".