Uloga pčela u očuvanju ljudskoga roda je već nekoliko godina svima znani stereotip: ako odumru pčele, odumrećemo ne samo mi, ljudi, nego najveći deo zemaljske flore i faune. Pčele su naime odgovorne za oplođivanje oko 90 posto vegetacije na planeti. Banalno i dosadno dok se ponavlja, ali je to ipak jedna od onih važnih činjenica života koje sada svi poznaju. Dok pčele, od 2006., nestaju u uglavnom lokalno neobjašnjenim pomorima, ali u prilično jasnim globalnim uslovima monokultura, pesticida, iscrpljenosti tla...

Konačno je postalo jasno da je glavni problem u tome gde pčele žive, i neki su došli do originalnog rešenja: ako pčele više ne mogu da se održe u zagađenoj prirodi, onda bi se za njih moglo naći mesta u manje zagađenim gradovima! Ideja uopšte nije nova, i ne potiče iz neke posebno ekološke usmerenosti. Izgleda da je prvi gradski pčelar modernoga doba bio Žan Pokton, zaposlen u pariskoj operi Garnie kao majstor za scenske predmete. On je hteo da se pod stare dane bavi pčelarstvom, ali pošto se nešto poremetilo sa njegovim planovima o komadu zemlje izvan Pariza, dobio je dozvolu da svoje pčele naseli na krovu zgrade opere. Njegov med se i danas prodaje među operskim suvenirima, ali i u jednoj od najluksuznijih pariskih delikatesa, Fošon. Med ima poseban ukus, jer se u njemu mešaju arome pariskih divljih kestenova, lipa, cveća iz parkova Luksemburg, Monsouri, Bagatela (posebno ruže), i Bulonjske šume.

Pariz izvesno nije "zeleni grad", za razliku od Berlina, koji je evropska prestonica gradskog pčelarstva. Danas u Berlinu radi oko 500 pčelara, a svi su izgledi da će se broj brzo povećavati. U američkim gradovima je pčelarstvo široko rasprostranjeno, ali je razumevanje prostora tako različito od evropskog, da ću ostati samo kod evropskih primera.

Berlinski pčelari su već zauzeli neke od najvažnijih spomenika Berlina - recimo Kuću kultura sveta, sagrađenu sredinom pedesetih godina kao primer avangardne arhitekture, i kao zapadni odgovor na monumentalnu arhitekturu istočne Nemačke. Berlinci su je nazvali "trudna ostriga". Posle nekoliko godina slave, kuća je izgubila značaj, i delom se urušila 1980. Obnovljena je 1989, i sada ima novi život, predstavljanje svetskih kultura. Posebno su poznati džez festivali i koncerti. Na vrhu "trudne ostrige" naseljene su pčele, koje uživaju u parkovima ovoga dela grada. Druga slavna pčelinja mesta su univerzitet Humbolt i berlinska katedrala, oba u bivšem istočnom Berlinu. Jedan od glavnih propagatora berlinskoga pčelarstva, vlasnik univerzitetskog restorana na Humboltu, organizuje gledanje pčela na poslu kroz prozore restorana, probanje meda, besplatno deljenje komada saća za grickanje. Priprema se naseljavanje pčela na vrhu Rajhstaga. Bilo je potrebno naučiti Berlince da agresivni insekti koji napadaju njihovu hranu i slatka pića nisu pčele, nego ose, kao i da pčele traže pre svega cvetove: konačno, da pčele, srećno izolovane na nekom nedostupnom vrhu u gradu, nisu nikada agresivne.

Ako bi se zakonodavci usredotočili na gradske pčelinjake, možda bi im se moglo preporučiti da dozvole i urede uzgoj marihuane, u razumnim količinama. Dolaze još gora vremena, u kojima će uteha biti važna koliko i zdrava hrana.

Povezivanje pčela - pa i osa - i demokratije je veoma staro, još od atinske demokratije. Grčki autori su atinske građane često poredili sa pčelama koje bez prestanka zuje na svim mestima gde se izvodi jedinstveni atinski društveni sistem - neposredna demokratija. Aristofan u komediji Ose govori o slučaju opsesivne želje za učestvovanjem u suđenjima kod starijeg atinskoga građanina, koga njegov sin drži u kućnom zatvoru, kako bi ga sprečio da dane provodi po sudovima. Pčele i ose su u simboličkom jezgru demokratije, i u pozitivnom i u negativnom značenju. Naseljavajući pčele po gradovima - i parlamentima, evropski građani imaju priliku da se povežu sa simboličkim slikama - stalne prisutnosti i stalnog "zujanja", odnosno stalnog dijaloga u demokratiji.

Vratimo se prizemnijim aspektima uzgajanja pčela u gradu. Debata između zemljoradnika, pčelara i uglavnom nevidljivih proizvođača hemikalija do sada nije donela nikakve upotrebljive rezultate: pčele su, kako izgleda, žrtvovane kratkoročnom cilju prodaje hrane, a dugoročni cilj očuvanja planetarne biosfere je skinut sa dnevnoga reda. Ništa novo: kapitalizam brine za generaciju u moći i narednu, već treća generacija ga manje zanima. U ovome slučaju, stvar je naprosto skandalozna, jer je med jedina hrana koja se može očuvati hiljadama, možda i milionima godina. Pa nadajmo se da će arheolozi daleke budućnosti uživati u ukusu koji je jedino preostao od ljudskog eksperimentisanja sa proizvodnjom hrane, posle mnogih milenijuma prehranjivanja nađenom hranom...

U toj situaciji, mora da nastupi vaninstitucionalna društvena moć: uzgajati pčele na krovu je mnogo lakše i jeftinije nego uzgajati marihuanu u podrumu, a možda i unosnije. Ako bi se zakonodavci usredotočili na gradske pčelinjake, možda bi im se moglo preporučiti da dozvole i urede uzgoj marihuane, u razumnim količinama. Dolaze još gora vremena, u kojima će uteha biti važna koliko i zdrava hrana. No ako ostanemo vezani samo za pčele, građanska, dakle demokratska inicijativa je važnija od svega. Ako država ne može da zaštiti jednu od najstarijih i najuglednijih socijalnih, kulturnih i proizvodnih niša u Sloveniji, onda građani ostaju odgovorni za očuvanje pčela i pčelarstva. Pomoć gradova bi tu bila nezamenljiva. Kulturni modeli se menjaju: umesto seoske idile i staraca sa lulama, mladi u gradovima mogu preuzeti posao. Oslikani pčelinjaci sa savremenim motivima? A zašto da ne! Ljubljana je puna tornjeva i kupola, vrh parlamenta izgleda idealno, da i ne govorimo o crkvama ili o Gradu. Zelenila je dovoljno. Gradova u Sloveniji možda nije dovoljno, ali ako pčele po šumama i poljima nastave da umiru ovim ritmom, gradovi će možda ostati još jedino sigurno područje za gajenje pčela, naročito veliki gradovi, puni neiskorišćenih, nebu bliskih prostora. Ako Atina, recimo, nije dobar primer, zbog nedostatka velikih zelenih površina, tamo su stvari uređene mnogo, mnogo ranije: među drugim brdima, atinski "lavor" okružuje i Himet, poznat po izvesno najmirišljavijem medu na svetu, od majčine dušice. Ako bakterije nastave da ubijaju Evropejce, možda će gradovi biti prinuđeni da postanu prozvođači hrane u krajnje fragmentiranom, individualizovanom razmeru. A u tome velikom prelazu ništa se ne može uraditi bez pčela.

Grad i pčele: takva kombinacija naprosto ne može bez građanske inicijative, saradnje, poštovanja drugoga, dogovaranja, razumnog planiranja, zajedničke koristi. Sve su to odlike demokratije, sistema koji, kako izgleda, više ne može da preživi u tradicionalnim državnim i društvenim okvirima, i koji već duže vremena traži nove oblike i nove prostore. 

Grad i pčele: takva kombinacija naprosto ne može bez građanske inicijative, saradnje, poštovanja drugoga, dogovaranja, razumnog planiranja, zajedničke koristi. Sve su to odlike demokratije, sistema koji, kako izgleda, više ne može da preživi u tradicionalnim državnim i društvenim okvirima, i koji već duže vremena traži nove oblike i nove prostore. Pčelarstvo je sa druge strane povezano sa mirom, skromnim životom, samostalnošću, dakle sa nekim od važnih odlika evropskog kulturnog imaginarija. Spisak zajedničkih tačaka izmeđju gradskog pčelarstva i demokratije je impresivno dug i bogat. Program bi se morao staviti u pogon pre nego što se neko pametan ne seti da ograniči pčelarstvo, da obeshrabri možda već postojeće skrivene gradske pčelare. Vremena nema mnogo: paradoks je da je teritorija grada, upravo najužeg gradskog centra, danas sigurnije zavetište za pčele nego bilo koje zemljoradničko područje, zatrovano najrazličitijim "poboljšanjima" za brzi i što veći rast biljaka koje donose novac. A u domenu prenesenoga značenja, sasvim drugi znaci govore u prilog tome da je krajnji trenutak za usklađeno kolektivno zujanje, uz rad.