U rečnicima sam uspeo da nađem čak 17 značenja reči "spread" (spred), ali slaba vajda. Rečnici su pisani dok ta reč nije značila to što je čini važnom danas. Uz pripomoć prijatelja poiliglote sveo sam značenje na "raspon" ili "razlika", a one kao: premaz, obilan obed, prostranstvo... odbacio. Savremeno značenje je: raspon ili razlika u vrednosti između nemačkih državnih obveznica i obveznica neke druge zemlje evrozone. Neka vrsta odmeravanja solidnosti, pošto je u evrozoni inflacija zakukuljena, pa se ne iskazuje jasno kao merilo nesolidnosti. Spred je osnovni parametar za određivanje rendera (engl.), a on znači "povraćaj od ulaganja". Nešto više od 100 poena spreda čini jedan procenat rendera. E, dotični render ili rendement (fr.) je onaj procenat popusta od nominalne vrednosti obveznice kojim država stimuliše njihovu prodaju.

Što je država zaglibljenija, dakle nesolidnija, to je njen render (popust) veći. To znači da raste iznos kamata koje plaća na dugove. Posle ove gnjavaže, u najkraćem: dugovi Italije i Nemačke nominalno su skoro jednaki - nepunih 2 000 milijardi evra. Godišnje, za servisiranje duga Italija plaća 84, a Nemačka 40 milijardi evra! Svakih 100 poena spreda povećava italijanski dug za 3 milijarde evra godišnje. Kamate koje Italija je tokom poslednje dve godine izgubila 23,7 milijardi evra, negativni udar na prihode porodica je 12,1 milijardi, a 144.000 zaposlenih je izgubilo posaoItalija plaća su četiri puta veće nego nemačke, dok su grčke pet puta veće od italijanskih.

Ako sam ovo dobro objasnio, postaće jasan i mehanizam špekulacije. Špekulacija se obavlja uz pomoć naduvavanja spreda čiju vrednost određuje nevidljiva ruka tržišta i tu nema mesta protestovanju. Realnost je da spred diktiraju veliki igrači na berzi time što bace na tržište čitave pakete obveznica zemlje koju su rešili da opelješe i njen spred nezadrživo skače, time i render, a time i obaveze zemlje dužnika. Ekonomski institut italijanskog Udruženja industrijalaca - Confindustria, objavio je studiju koja pokazuje da je 16. jula italijanski spred na berzi iznosio 495 poena, a da je prema iscrpnim računicama Instituta trebalo da iznosi 164 poena. Višak je posledica špekulacije na tržištu. Zbog tih mahinacija, koje su legalne, Italija je tokom poslednje dve godine izgubila 23,7 milijardi evra, negativni udar na prihode porodica je 12,1 milijardi, a 144.000 zaposlenih je izgubilo posao. Berzanski šakali, kad nanjuše onemoćalu lovinu, nemaju milosti. Računica je jasna - ako je to cena koju plaća Italija čiji je render bio 5,98, još skuplji račun imaju Španija (render 6,80), Portugal (10,47) i Grčka (25,39).

Postoji još jedna finansijska zaseda za dužnike: kupci obveznica Nemačke, Holandije, Francuske, Austrije i suprotno logici Belgije (105 odsto duga prema BDP) plaćaju više od vrednosti obveznica, za onoliko koliko je razlika između rendera i inflacije. To nije mnogo (od 0,05 do 0,75), ali na emisijama obveznica merenim milijardama donosi 20, 60, pa i više miliona. Zatim, preko 1 000 milijardi evra pobeglo je iz PIGS zemalja u Nemačku, SAD, Britaniju iz straha od mogućeg kraha.

Nisam sklon da stajem na stranu onih koji su se olako zaduživali i bahato trošili kredite. U prošlom broju, na primeru Grčke, analizirana je neodgovornost njihove elite i to se mora platiti. Međutim, u pitanju nije plaćanje nego dranje kože sa dužnika, koji pod sadašnjim okolnostima nema nikakve šanse da ikada stane na zelenu granu. Sve zemlje PIGS grupe u ime štednje blokirale su plate i penzije, ukinule trinaestu platu, smanjile naknade za nezaposlene (Grčka ih je ukinula), povećale poreze, smanjile broj zaposlenih u administraciji (Grčka 15.000, Italija 20.000), smanjile minimalnu "Pomoć" će dužnicima nametnuti još veće "radne obaveze", rintanje i osiromašenje, uz sve podređeniji položaj. Novi finansijski gulag počinje da funkcionišeplatu, smanjile javnu potrošnju (za 24 milijarde Italija, a 65 Španija), a rezultat je (zahvaljujući klackalici spred/render) da imaju još veći dug nego što su imale pre stezanja kaiša.

Logično bi bilo da eskalacija bukvalno zadavi nekog od dužnika. To nije izvodljivo, jer države ne mogu da bankrotiraju (umesto toga uglavnom sledi državni udar), a i zato što niko nije lud da zakolje kokoške koje nose zlatna jaja. Preko ovih kokošaka/dužnika neverovatno lako se cede naredne milijarde evra (ukupno preko 1.000 miljardi) iz ECB, ESM (European Stability Mechanism), EFSF (European Financial Stability Facility) kojima se kao spasavaju dužnici. "Pomoć" će dužnicima nametnuti još veće "radne obaveze", rintanje i osiromašenje, uz sve podređeniji položaj. Novi finansijski gulag počinje da funkcioniše.

Medijsko potpirivanje pretnji krahom, uprkos relativno stabilnom evru, u funkciji je te politike. Nije mali broj ekonomista i publicista pristalica socijalnog darvinizma, koji tvrde da tako treba da bude, jer je to ekonomska sloboda (liberalizam) selektivnog napretka. Najveštiji kriminalni zapleti nisu u romanima, nego u životu.