Borbeni duh koji danas treba prizvati je onaj koji je bio spreman da se usprotivi malobrojnoj ali moćnoj vladajućoj klasi, što pod kontrolom drži državni i medijski aparat, s ratnim dopisnicima priključenim uz vojne jedinice i bliskim savjetodavnim vezama političara i medijskih baruna.

Svečano obeležavanje stogodišnjice Prvog svetskog rata koje već uveliko traje po medijima i muzejima, u Britaniji bi, bar su nam tako objasnili, trebalo da bude inkluzivno. Govoriće se o ulozi žena, vojnika iz Afrike i Azije, pa i o ulozi životinja, a razmatraće se posledice rata na celokupan život, od ekonomije i tehnologije do medicine i proizvodnje filmova. Sve je to dobro, ukoliko produbljuje razumevanje kako taj strahoviti događaj i dalje oblikuje našu složenu sadašnjicu. Ali u atmosferi u kojoj se neprestano priziva "hrabrost" i "žrtvovanje", jedno izuzeće čini se neobičnim. Slavićemo hrabrost onih koji su se okupljali pod moćnom zastavom nacionalizma - ali hoće li se pomenuti hrabrost onih koji su krenuli putem otpora i neslaganja sa statusom quo, protiveći se samom ratu?

Slavićemo hrabrost onih koji su se okupljali pod moćnom zastavom nacionalizma - ali hoće li se pomenuti hrabrost onih koji su krenuli putem otpora i neslaganja sa statusom quo, protiveći se samom ratu?

Za razliku od nekih istoričara koji danas, zahvaljujući vremenskoj distanci i podršci kolega, mogu žaliti zbog uzaludnosti Velikog rata, raznolike koalicije koje su se u to vreme protivile toku što je vodio u rat suočavale su se sa ogromnim društvenim i institucionalnim pritiskom. Dok se uz pomoć velikih napora Biroa za ratnu propagandu i poslušne štampe javno mnenje držalo na pravoj strani, trebalo je biti naročito hrabar pa se usuditi na preispitivanje razloga za krvoproliće i pre nego što su ispaljeni prvi meci, ili pozivati na mirovne pregovore usred pokolja. Zalaganje za mir izazivalo je pakosne optužbe za kukavičluk i izdaju koje su vodile i do gubitka posla, napada rulje, privođenja, zatvaranja, prinudnog rada, vojnih sudova, nameštenih suđenja pa čak i naloga za smaknuće. Pritisak je kod mnogih aktivista izazvao nervni slom i ozbiljne zdravstvene probleme. Njihove žrtve ne smeju biti zaboravljene.

Znatno pre nego što su iskopani prvi rovovi, pitanja o motivima za rat i postupcima u ratu formulisala je sve šira antiratna koalicija koju su predvodili neki od najistaknutijih građana Britanije. "Ljudsko smeće", kako ih je besno denuncirao Radjard Kipling, "britanske jeretike" činili su liberali, pristalice laburista i socijalisti; značajan broj bile su žene. U koaliciji su bili aristokratski filozofi poput Bertranda Rasela, koji je izgubio katedru na Kembridžu zbog svog aktivizma, kao i socijalista Džejms Kir Hardi koji je odrastao u sirotinjskom kvartu Glazgova; krotitelj lavova Džon Smit Klark; ćerka mašinovođe Alis Vildon. Tu su bili plemići pacifisti koji su se zalagali za prigovor savesti, kao što su Kliford Alen i Stiven Hobhaus; feministkinje kao Ketrin Maršal i Silvija Pankherst (čiji će je stavovi udaljiti od njene majke, jedne od rodonačelnica feminističkog pokreta, Emelin Pankherst, koja je bila pristalica ratne opcije); čuveni novinar koji je otkrio belgijske zločine u Kongu, E. D. Morel, osuđen na temelju opskurne optužbe za kritiku tajne diplomatije. Izvanredna knjiga Adama Hokšilda Za kraj svih ratova iznosi neke od njihovih priča.

Dok su se antiratne organizacije kao Međunarodna liga žena, Društvo prijatelja, Unija demokratske kontrole i Društvo protiv regrutacije međusobno razlikovale po mnogim pitanjima, uključujući i da li je u redu angažovati se u neborbenim jedinicama, ono što ih je okupljalo bio je osećaj da iza retorike o "slavnom, izvanrednom ratu" (Čerčil) u ime civilizacije i slobode, ustvari leže gadni motivi, ne nužno u interesu običnih Britanaca. Priznajući da su i sami bili zavedeni nacionalizmom i ratničkom groznicom, neki su verovali da se ne vodi rat protiv militarizma već je reč o sukobu različitih militarizama. Kada tvrdi da se bori protiv militarizmna u Evropi, pitao je lider laburista Remzi Mekdonald, nije li Britanija u stvari pružila "gostoljublje, sklonište i dobrodošlicu" militarizmu kod kuće?

Dok se uz pomoć velikih napora Biroa za ratnu propagandu i poslušne štampe javno mnenje držalo na pravoj strani, trebalo je biti naročito hrabar pa se usuditi na preispitivanje razloga za krvoproliće i pre nego što su ispaljeni prvi meci, ili pozivati na mirovne pregovore usred pokolja

Dok nas komemorativni bubnjevi nacionalnog jedinstva opet okupljaju pod dominantni narativ, vreme je da se setimo da je više od 20.000 muškaraca, koje pamti Unija mirovne obaveze, odbilo poziv za regrutaciju kada je uvedena 1916., smatrajući je narušavanjem slobode. I tada, kao i danas, disidenti - među kojima su i hiljade radnika iz pokreta Klajdsajd koji su organizovali štrajkove - znali su da se na ratoborno pitanje "volite li svoju zemlju?" ne odgovara slepim slušanjem zapovesti političara, posebno u odsustvu razgovora. Slavni ekonomista Dž. A. Hobson, koji nije bio ni socijalista ni pacifista, smatrao je da je rat logičan samo za kapitalističke vladajuće klase koje su videle najveću korist u "sve težem bremenu naoružanja". Nije li ogromne državne troškove, pitao je Hobson, bolje uložiti u "divnu školu... koja bi bila sjajniji prizor od bojnog broda?" Biti protiv rata značilo je aktivno se boriti porotiv siromaštva, posredovati za mir, graditi škole i radionice, uključiti se u humanitarne poslove, obezbediti hranu i sklonište i za vojnike i za civile.

Mnogi kritičari takođe su razumeli da se rat vodi oko interesa koji leže izvan Evrope, na ogromnim područjima kolonizovane zemlje u Aziji i Africi. Iznimno je važno priznati žrtve vojnika iz tih krajeva sveta, ali je nepošteno prilagođavati ih Kiplingovom narativu o "svačijem ratu" za slobodu. To su bili kolonizovani podanici čiji to rat nikako nije bio, i u čijim zemljama Britanija nikako nije branila slobodu - njene okupacione snage bile su jednako nepoželjne kao nemačke u Belgiji. Nije stoga iznenađujuće što su mnogi istaknuti antiratni lideri, uključujući i feminstkinju Silviju Pankherst i laburistu Fenera Brokveja, postali energični kritičari britanskog imperijalizma, koji je za sebe verovao da je bolji od nemačkog. Na antiratnoj konferenciji u Lidsu 1917. usvojene su rezolucije kojima se zahtevala nezavisnost za Irsku, Indiju i Egipat.

Sećanje na britanske antiratne aktiviste - pomenute u Nacionalnom arhivu skromnom online izložbom - nije fetišizacija prošlosti. Mnoga pitanja s kojima su se oni suočavali i danas su goruća. Bili su na prvoj liniji fronta kriminalizacije otpora, erozije građanskih sloboda i slobode štampe u ime nacionalne bezbednosti, surovog obračuna sa radničkim štrajkovima i protestima u vremenima ekonomske nestašice. I onda, kao i danas, za ratove na kojima se bogati manjina regrutovani su siromašni, koji stradaju i umiru u velikoj nesrazmeri.

I onda, kao i danas, za ratove na kojima se bogati manjina regrutovani su siromašni, koji stradaju i umiru u velikoj nesrazmeri

Borbeni duh koji danas treba prizvati jeste onaj koji je bio spreman da se usprotivi malobrojnoj ali moćnoj vladajućoj klasi što pod kontrolom drži državni i medijski aparat, sve sa ratnim dopisnicima priključenim uz vojne jedinice i bliskim savetodavnim vezama političara i medijskih barona. Pamteći da je Veliki rat takođe izazvao revoluciju i antikolonijalnu pobunu, taj je duh principijelnog otpora danas potrebno usvojiti i poštovati.


Članak je originalno objavljen 27. veljače 2014. u Guardianu. Za H-Alter ga je prevela Milica Jovanović (op. ur.).

Ključne riječi: Prvi svjetski rat, pacifizam
< >
Vezane vijesti