Kraljevina Jugoslavija Sarajevo (1936.)

Majka me je rodila u košuljici, u ponedeljak 1. juna 1936. u 6:30 po podne, u Sarajevu, u Ulici Nova mahala br. 6.

Prvo sećanje, prvi doživljaj

Stojim oslonjen o krilo velike drvene kapije moje kuće. Zimsko je predvečerje. Nebo je svetlo, prekriveno sivim oblacima. Bela noć. Mi živimo u kući kod Zumbul česme, blizu samog vrha strme ulice koja je pokrivena utabanim snegom. Po njenoj se sredini pruža dugačka bleštava traka, sve do u daljinu, gde se završava na malom trgu.

Čuvaaaaaaj....

Kalauz sanke, krcate dečacima i momčićima, projuriše pored mene kao vetar, po staklastoj sjajnoj površini. A tamo, pri dnu, namerno se prevrću, a deca, kotrljajući se po snegu, vrište od radosti. Guše se među sobom, rvu, kao vezani u klupče, da bi se posle toga, ponovo vukući sanke, popeli do vrha.

Moja ulica je najveselija na Vratniku. Gledam kako se dečaci i devojčice, obavijeni šalovima živih boja, sa kapuljačama, rumenih obraza i smrznutih ručica, u koloni penju uzbrdo. Poneki dečačić se oklizne, drugi pada, treći se drži rukama uza zid i pažljivo, korak po korak, približava se vrhu.

Ja stojim ispred kapije... Zebu mi prsti na nožicama i curi nos, ali me to ne sprečava da uživam u toj radosti. Hteo bih i ja da učestvujem, ali strah me je... Počinje da se smrkava. Roditelji dozivaju i skupljaju svoju dečicu, vode ih kućama. Čuju se preklinjanja: "... Samo još jedanput... ne, ne, neću odozgo, evo, od pola staze..."

Pale se ulične svetiljke na drvenim banderama. Tamo dole - pruža se grad. Po krovovima, iz odžaka, dim praminja na snežnoj belini... Hodže sa minareta pozivaju na klanjanje Bogu: "Allahu ekber".

Albanija - Skadar (1939.)

Moj brat Asim ima druga Rizu, čije su sestre Safeta i Bukuroše. Fatmiru se dopada Safeta, meni Bukuroše.

(...)

Bukuroše se vragolasto smeje. Uzima me za ruku i vodi prema senari. Ulazimo unutra. Za sobom zatvaramo vrata. Ogromna je, lepo uređena i čista. Puna je prigušene treperave svetlosti i hladovine. Nasred senare se nalazi ogroman sanduk svetloplave boje, do pola napunjen senom. Ulazimo u sanduk. Ležeći, tonemo. Dugo se gledamo. Jedino se čuje šuštanje sena. Nešto nam se steglo u grlu.

Podižem joj šiškice i milujem je po licu. Skidam joj naramenice. Ona se svuče potpuno gola. Svučem se i ja. Ležem preko njenog toplog tela... Ne znam koliko je to trajalo... Odjednom, obasja nas jaka svetlost. Vidim kako nam se približava neka prilika. Pretrnuli smo od straha.

Bukurošin brat Riza stoji preneražen. Izbezumljeno viče i grdi nas. Mene je u trenutku podigao uvis kao perce i, dodajući mi gaćice, spustio me na zemlju, uz jednu pljusku o debelo meso kao pratnju... Ne znam kako sam navukao gaćice, a već sam bio izvan senare, izbezumljen i to ne zbog pljuske koja me još peče, već od ogromnog jata ljutih gusaka koje su se našle preda mnom. Guske pružaju vratove prema meni i šište. Trčim i vrištim. One jure za mnom. Ne znam kako sam se dokopao kapije... Šta li će mi raditi kod kuće?! (...)

Dobovanje kišnih kapi

Neobična je gužva pred našim vratima. Veliki kamion natovaren pokućstvom već je krenuo, a drugi nas čeka. Svi susedi su se okupili da se pozdrave sa nama jer se vraćamo na Kosovo, u Prizren. Presrećna baka reče: "Hvala Bogu, najzad, posle deset godina idemo svojoj kući!"

Grleći se, suznih očiju, jedan drugome upućujemo nejlepše želje.

Hanka Leče i njena deca stoje kao buket i čekaju da se poslednji pozdrave.

Stoje ispred kapije, plaču, mašu belim maramicama. Moja Bukuroše maše svojom ručicom... Dovikujem: "Pišite nam i ja ću vama."

Sedim u ogromnoj kamionskoj kabini, pored mame. Da li to mami, mojim sestrama i meni klize suze ili kiša rominja? I jedno i drugo... Sada se čuje samo brujanje motora i dobovanje krupnih kišnih kapi po karoseriji.

Svi ćutimo, utonuli u svoje misli. Osećam prazninu, zebnju prema onome čemu idem u susret...

Kosovo - Prizren (1941.) Prva kuća u Prizrenu

Šaip-pašina kuća u kojoj stanujemo nalazi se kod Nalet-ćuprije (zovemo je Drveni most), na samom uglu kaldrmisane ulice. Dvospratna je. Ispod, u njenom prizemlju je kamena česma, sodara i poslastičarnica Bajram-tade.

S desne strane se nalazi karabinjerija, furuna (pekara), zatim kafana Dardaneli sa crvenim fenjerom. Preko puta kafane nalazi se mlin, ispred kojeg se pruža aleja mirišljavih lipa, sastavni deo kafane u toku leta koja vodi prema Šadrvanu.

Ispred same moje kuće protiče Bistrica, reka koja se deli na tri dela: na dva jaza s jedne i druge strane ulice i glavno korito. Brzi jazovi su oivičeni zelenilom, a na svakih stotinjak metara nalazi se mlin. (...) Kada pogledam uz Bistricu, s moje desne strane vidim stari Kameni most, minare Sinaj-pašine džamije, Novi most, sve do vrha Kaljaje (tvrđave) koja ponosito, dominirajući gleda na Prizren.

Moja porodica

Moja baka po mami je lepa. Rođena je u Prizrenu. Zovemo je iz milošte Hili (Dževahir - na arapskom - dragulj). Nosi crnu feredžu. Ima crnu kosu i zelene oči. Uvek kosu povezuje mafezom (maramom), a njene dimije su zatvorenih boja. (...) Ima blagorodnu ćud i obožava nas. Njena dva sina su već postali svoji ljudi. Stariji je učitelj, a mlađi, lepi Mazlum, talentovani fudbaler. Dok smo bili u Skadru, dobijao je ponude da igra za tim Roma iz Rima, ali mu baka nije dozvolila.

Moj otac Ibrahim (starohebrejski Abraham - otac naroda), visok je čovek, uspravnog hoda. Pri hodu malo zabacuje noge u stranu. Lice mu je suvo, izbrazdano borama. Ima retku smeđu kosu, kestenjaste prodorne oči i pravilan nos. Usne su mu nešto punije, a zubi na sredini - malo razmaknuti. Brkovi su štucani. Nosi braon odelo na štrafte, penkalo sa češljem u gornjem malom džepu sakoa, mašnu sa zlatnom iglom i šešir. Njegova košulja je uvek čista i ispeglana - delo moje mame. Retko ga viđam, ali kada ga vidim i kad je raspoložen, uzima me u krilo i igra se sa mnom. (...)

Moj otac je rođen u Đakovici 1892. Potiče iz bogate porodice. Jedinac je. Njegov otac Jusuf bio je trgovac svilom i zanatlija. Tata je završio Učiteljsku školu u Skoplju. Preziva se Imer Halili, ali je u toku školovanja dobio nadimak FEHMI-u, što znači - odličan. Tako je kasnije svoj nadimak uzeo za prezime.

(...)

Moja majka Hedija (na arapskom - poklon, dar, mlada nevesta), koju svi zovemo Dije, iako je rodila osmoro dece - sedmoro nas je živih - vrlo je lepa: vitka, hitra i vredna kao pčela. Ima dugačku crnu kosu, prirodno sedefasti beo ten, crne sjajne oči sa dugačkim trepavicama. Ima mladež na čelu i bele sitne zube. Blage je naravi, ali je i stroga kad treba. Gospodstvena je. Komšije je obožavaju. Ne ume da odbije kada je neko zamoli za bilo kakvu uslugu. Sirotinju koja na kapiji moli za hleb, stvari ili novac nikada nije pustila da ode praznih ruku, iako i sama nije više imućna. Uvek me budi pesmom: "Zora sviće, pčela leti..." I ona je rođena u Đakovici 1908. U Skadru, tata joj je skinuo crnu feredžu.

(...)

Moja najstarija sestra Besa desna je ruka mojoj mami. (...) Mnogo je lepa i liči na mamu. Ne znam zašto ne ide u školu kao i svi mi ostali. Video sam njenu sliku sa šarenom maramom na glavi, bila je obučena u crnu kecelju. Kaže da joj je ta slika iz medrese u Sarajevu. Vodi računa o svim mlađima. Nikad ne zaboravlja da stavi crveno jaje i ružu u korito kad me mama na Đurđevdan kupa u dvorištu.

Moja druga sestra je Špresa. Ima talasastu kovrdžavu smeđe-riđu kosu i pegice na nosu i oko njega. Vrlo je živa, hitra i temperamentna. (...)

Posle Šprese rođen je Baškim, moj najstariji brat. (...) Liči na mamu i Besu. Tata ga često vodi sa sobom jer je odličan đak. (...)

Arsim je drugi moj brat. Kao da mi je on najsimpatičniji. Verovatno zbog njegove male glave i lica na kome lebdi osmeh, a ne smeje se. (...) Baškim i Arsim su uvek zajedno, i zimi i leti. Volim da ih gledam kad dođu sa skijanja, mokrih i zajapurenih lica, a leti bosi i odvaljenih noktiju igrajući bosih nogu krpenjaču po kaldrmi. Naročito su mi dragi kad su garavi i musavi od crnih dudinja i mladih oraha.

Fatmir je moj treći brat. On i ja smo uvek uredni. Imamo crne somotske kratke pantalone na tregere, bele košulje, crne lakovane cipele i bele čarape. Mama nas najčešće vodi sa sobom u goste.

(...)

Ja, Bekim, poslednji sam od muške dece. Imam veliku i gotovo uvek ošišanu glavu. Zbog toga mi Dija govori da je Hanka Leče rekla da ću "biti poznat kao Duce Mussolini". Imam pegice na nosu. Nedžad - "slinavko", drug iz mahale, dao mi je nadimak Pljonc (škembe) zbog mog naduvenog stomaka. Mrzim ga zbog toga. Uprkos tome, mene svi vole i uvek se raduju kad me vide; daju mi novac da kupim sladoled ili salep (slatki napitak), na primer advokat sa papaz-čaršije ili moj ujak Mazlum.

Imam ja svoje mezimče. To je moja najmlađa sestra Afrdita. Ona je kao lutka. (...) To mi je najmlađa sestra, ali možda ne i poslednja. Baka Hili mi kaže da će mi "roda doneti" još jednu seku i batu.

Prva jesen

U školskom dvorištu, sada okruženom bagremovima ogolelih grana, postrojeni su učenici svih razreda sa svojim učiteljima. Škola je ukrašena albanskim i italijanskim zastavama. Na albanskim zastavama prvi put vidim i nacrtane crne sekirice. Između dva stuba, na gornjem stepeniku ispod trema, stoji inspektor škole i drži govor. Pored njega, sa desne strane, stoji neki oficir u crnoj košulji. Inspektor daje reč oficiru.

Oficir počinje da govori. Ništa ne razumem. Mukla je tišina. Iako je vedar dan, zebu mi noge, ruke i uši. Curi mi nos. Moj tata, koji se nalazi među ostalim učiteljima, izgleda namrgođeno. Na čelu mog razreda nema mog učitelja Džavida Nimanija. Umesto njega, sada je tu novi čija crna kosmata glava izgleda veća od trupa.

"Viva Duceee" - odjednom viknu oficir. "Vivaaaa" - viknuše svi i podigoše ruke u znak pozdrava. Viknuo sam i ja i podigao ruku. Gazmend mi grubo povuče ruku nadole i mrko me pogleda. Ne znam zašto, u tom magnovenju mi je odlutao pogled u pravcu mog oca. Svi učitelji stoje ruku podignutih u znak fašističkog pozdrava, a moj tata štrči iz te gomile. Umesto da je podigao ruku da pozdravi, on je položio šaku preko šake ispred grudnog koša, iznad pupka kao da se moli Bogu, klanja.

Biografija - Odrekao se reči radi protesta

Da bih govorio o svom ocu Bekimu Fehmiuu, moram da kažem nekoliko reči o svom dedi Ibrahimu. Rođen je 1892. u Đakovici, u porodici trgovaca i prosvetitelja. Završio je Učiteljsku školu i Medresu u Skoplju.

Dedina biografija najkraće može biti ispričana na primeru imena njegove dece koja im je davao lično, trudeći se da ona budu albanska (umesto uobičajenih turskih i arapskih) a koja na simboličan način govore o idealima kojima je stremio.

Najstarija ćerka Besa - časna reč, zakletva i neka vrsta zaštitnog znaka Albanaca; Špresa - nada u bolje dane albanskog naroda; Baškim - prvi sin - ujedinjenje albanskog naroda; Arsim - posvećivanje naroda; Fatmir - dobra sreća narodu; moj otac Bekim - blagoslov narodu; Afrdita - zora je blizu albanskom narodu; Ljuljeta - cvet života.

Sa puškom i knjigom u ruci, moj deda je bio desna ruka Bajrama Curija, vođe ustanka albanskog naroda protiv Turaka 1912. godine. Kao jedan od prvih albanskih učitelja, posvećuje se prosvećivanju svog naroda i otvaranju škola kako na Kosovu, tako i u Albaniji. Zbog toga ga srpsko-crnogorske vlasti osuđuju na smrt.

(...)

Godine 1929. deda je uhvaćen i izolovan u Valjevu. Za to vreme njegova porodica živi u Đakovici, da bi 1931. svi zajedno bili deportovani u Sarajevo, gde pored već troje rođene dece dolaze na svet još sinovi Arsim, Fatmir i 1936. moj otac Bekim.

(...)

Generacija mog oca Bekima je prva u istoriji Prizrena koja je kompletno školovanje završila na albanskom jeziku - od osnovne škole do gimnazijske mature. Posle gimnazije, otac postaje član albanske drame Oblasnog narodnog pozorišta, jedinog profesionalnog pozorišta u Prištini. Pozorišnu akademiju u Beogradu upisuje 1956., u klasi čuvenog profesora Mate Miloševića. Polaže ispit i biva primljen pod uslovom da nauči srpsko-hrvatski jezik.

(...)

Brzo savladava srpsko-hrvatski jezik, da bi 1960. postao redovan član najboljeg pozorišta u zemlji - Jugoslovenskog dramskog pozorišta (Beograd). I do dana današnjeg profesori na Pozorišnoj akademiji pominju ga kao primer izuzetno talentovanog i nadasve vrednog studenta, pa sam i ja kao student istog fakulteta ne jedanput o tome morao da slušam.

(...)

Posle velikog uspeha filma Skupljači perja u režiji Aleksandra Saše Petrovića, gde igra glavnu ulogu - Belog Boru (film dobija dve nagrade na filmskom festivalu u Cannesu 1967. godine i biva nominovan za Oscara 1968.), počinje internacionalna karijera mog oca, on postaje prva svetska zvezda sa ovih prostora i potpisuje dugogodišnji ugovor sa italijanskim producentom Dinom de Laurentisom. Postaje ponos bivše Jugoslavije.

(...)

Snimio je preko pedeset filomova u kojima je glumio uglavnom glavne uloge. (...) Gledaoci i danas gledaju poznate filmove i TV serije u kojima je glumio, kao što su Odiseja sa Irenom Papas, Avanturisti Harolda Robbinsa, gde je igrao glavnu ulogu - Diksa, odnosno playboya Porfirija Rubirosu, Dezertera sa Johnom Hustonom, Richardom Kernom, In Benenom, Ricardom Montalbanom, Chuckom Connorsom, Vudijem Stroudom, Dozvolu za ubistvo sa Avom Gardner, Dirkom Bogardeom, Fredericom Forestom, Timothyijem Daltonom, Libera, ljubavi moja sa Klaudijom Kardinale, Salon Kiti sa Ingrid Thulin i Helmutom Bergerom...

(...)

Italijanski pisac i producent Francesco Skardamaglia rekao je: "Bekim Fehmiu je jedini internacionalni glumac iz istočnih komunističkih zemalja koji je snimao na zapadu gotovo dvadeset godina probijajući gvozdenu zavesu sve do pojave Gorbačova i pada Berlinskog zida."

(...)

U znak protesta zbog antialbanske propagande i širenja mržnje prema albanskom narodu, moj otac 1987. demonstrativno napušta predstavu u Beogradu Madam Kolontajn (Anjete Plejel) gde igra Lenjina i Staljina i oprašta se javno sa umetničkom delatnošću u bivšoj Jugoslaviji.

(...)

Raspad Jugoslavije, strašan bratoubilački rat, uništenje Vukovara, bombardovanje Dubrovnika, dugogodišnja opsada Sarajeva, rat na Kosovu, bombardovanje SRJ učinile su da se moj otac još više povuče. Odrekao se reči koje su za glumca najjače i najlepše sredstvo. Odrekao ih se i pretvorio ih u ćutanje - u protest.

Hamlet bi rekao: "...Ostalo je ćutanje."

Uliks Fehmiu