U Beogradu je 15. juna svoj život tragično okončao veliki jugoslavenski glumac, jedan od posljednjih simbola SFRJ, Bekim Fehmiu. "Moj otac je živeo ponosno, hrabro i časno, kao samuraj. Otišao je na isti način - kada je shvatio da više nije sposoban za život. Poštujem njegovu odluku", rekao je novinarima sin Bekima Fehmiua Hedon. Uz zvuke Beethovenove Ode radosti i u prisustvu mnogobrojnih kolega, tijelo Bekima Fehmiua kremirano je na beogradskom Novom groblju. Njegov će prah, po sopstvenoj želji, biti rasut po rijeci Bistrici, u Prizrenu. Knjiga Bekima Fehmiua Blistavo i strašno, objavljena 2002. godine u Beogradu, govori o sudbini porodice Fehmiu, dječaštvu i mladosti slavnog glumca, albanskim običajima i tradiciji o kojoj mi, kako reče Miljenko Jergović, "kao ni svi naši nacionalisti, ne znamo baš ništa". BH Dani u nastavcima objavljuju izabrane dijelove knjige Bekima Fehmiua Blistavo i strašno.

Idilična porodica - prva gluma (1942.)

Veče je. Napolju stegao mraz. Svi smo u maloj toploj sobi. Prozori su prekriveni zavesama.

Dija plete čarape. Baka Hili u uglu sobe kuva kestenje na šporetu. Besa veze na svom ručnom đerđefu. Nas ostale tata je okupio da nam čita na arapskom i istovremeno prevodi. Sedi prekrštenih nogu; na kolena je stavio dasku, a na dasku - knjigu. Ja sedim na kolenima pored njega. Čita nam o tome kako je "jedan čika otkrio mašinu koja ide na vodenu paru i koja je brža od konja". Pokazuje nam i sliku. Volim knjige sa slikama.

(...)

Ujka Mazlum koji je čitao novine reče: "Gospodine Ibrahime, vreme je."

Tata izvadi srebrni sat, pogleda, brzo ga vrati u džep i reče nam da je dosta čitanja.

Odložio je knjigu, uzeo papir i olovku i, stavivši ih na dasku, uključio je radio. Mi se malo udaljismo jer smo znali da u to vreme tata sluša vesti.

BU-BU-BU-BUUMM, BU-BU-BU-BUUUMM. "Huna London, sejdeti ve-sejdeti" (Ovde London, gospođe i gospodo).

Presrećan što je odmah "uhvatio" stanicu na arapskom, tata je naslonio uvo na radio, sa olovkom u ruci, spreman da beleži. Uvek piše na arapskom ili staroturskom pismu da niko ne bi mogao da pročita. Njegova radost je kratko trajala.

Radio, iako Filips, počeo je da škripi. Mešaju se glasovi i muzika.

(...)

Dok ujak Mazlum pomaže oko radija, ja uzimam njegove novine koje leže na podu pored mene i otvaram ih. Imam šta da vidim: odsečene, izgorele dečje glave zatvorenih očiju i otvorenih usta. Odsečene dečje ruke i noge. Merkam ih, nisu veće od mojih, možda su i manje.

(...)

Ujka Mazlum upita tatu: "Gospodine Ibrahime, jeste li pročitali u novinama šta su uradili četnici kod..."

Tata oštro prekinu: "Mazlume, koliko puta treba da te upozorim da o tome ne govorimo pred decom!"

Afrdita je već zadremala. "Mi muškarci" smo se sklonili da bi žene raspremile postelju. Mazlum požele laku noć i ode. (...) Ležemo ovim redom, jedan pored drugog: tata, Baškim, Arsim, Fatmir, ja, pa Dija, Afrdita, Besa, Špresa, baka Hilina mezimica, i na kraju - baka Hili. Poželeli smo jedan drugome laku noć, ali svetlo nije ugašeno "zbog male dece".

(...)

Zadovoljno duvam u pištaljku koja ispušta piskav zvuk. Mazlum me opominje da prestanem. Pošto ne hajem nego još više pištim, on me malo udari i odgurnu. Ja, uvređen, "padam u nesvest". Zatvaram oči a u sebi mislim: "Sad ću da ti pokažem!"

Prošlo je nekoliko trenutaka dok me Besa nije primetila. Doziva me, a ja uopšte ne reagujem. Pita Mazluma šta se dogodilo. On odgovara: "Ništa, samo sam ga malo odgurnuo."

Prilaze Dija i tata. Pošto su videli da mi je telo opušteno i oči zatvorene, udaraju mi šamare. Ja "ne dolazim k sebi". Prilazi i Hili. Podižu me i postavljaju na minderluk. Hili na sav glas grdi Mazluma. Ja u sebi likujem. (...) Otvaram oči koje su zasuzile. Gledam nada mnom njihova zabrinuta lica. "Postepeno dolazim k svesti." Svi su presrećni. Maze me, ljube i grle. Ujka Mazlum, koji sedi malo dalje kao krivac, gleda me popreko. Samo je on znao da se pretvaram.

Neustrašivi otac. Nemci na dudu (1944.)

Svi spavamo u velikoj gornjoj sobi, okrenutoj prema ulici. (...) Duboka je noć. Odjednom se začu strašna lupa.

- HEJ-O, HEJ-O, DIŽI SE - doziva Dija tatu i odmah pojuri na ćušk da bi pogledala na ulicu. (...) "Nemci... odvalili su kapiju... puno ih je..."

Ulete i ujka Mazlum sav uspaničen:

"Gospodine Ibrahime, Nemci... samo što nisu uskočili u sobu. Popeli su se na dud i zid i uperili su mašinke u mene..."

(...)

- LOS, LOS! - uzvicima podigoše i nas i gurnuše prema sobi koja gleda na dud.

Hili, koja nosi feredžu, i Dija, nakostrešene kao tigrice viču da ne diraju decu i da njih dve ne gledaju dok ne pokriju lica, jer su "muhamedanke".

Kada su nas uterali u veliku praznu sobu, spazih da su tatu u dugačkim belim gaćama i ujaka Mazluma u prugastoj pidžami, uzdignutih ruku, prislonili licem prema zidu. SS vojnik u crnoj uniformi uperio je pušku s bajonetom u njih.

(...)

Visoki oficir naređuje da otvorimo plakar. Ujka Mazlum, dignutih ruku i okrenut prema zidu, ne miče se, dok tata neprestano okreće glavu i gleda Nemce. Visoki plavi oficir ga upozorava da ne okreće glavu. (...) Tata, kao da se ništa ne dešava, nastavlja da se okreće i gleda pravo u oči visokog plavog oficira. On se izbezumi i zaurla. Žile mu nabrekoše... Obrati se SS vojniku i nešto mu reče. SS vojnik, repetirajući pušku, progovori na čistom albanskom jeziku: "Gospodine, molim vas, nemojte da se okrećete jer, ako to uradite još jedanput, naređeno mi je da pucam u vas" - završi drhtavim, uplašenim glasom. (...)

Ujka Mazlum šapuće tati maltene kroz suze: "Molim vas, gospodine Ibrahime, nemojte da se okrećete jer ćete nam navući bedu na vrat."

"Zaveži!" - odbrusi tata.

(...)

 

Debeli oficir sa tablom koja mu landara po grudima, sa tri vojnika rastura hamamdžik i plakar... Posle toga daje znak vojnicima da napuste sobu. Napolju se čuje kako se lome grane duda. Vojnici skaču na zemlju i odlaze.

 

Dija se vraća. Svi smo na nogama. Oficir sa tablom koja mu landara sada nam se sa osmehom obraća: "Aufiderzen!"

Ja trčim ispred njega, podižem ruku u znak pozdrava i kažem: "Hajl Hitler!"

Kada je oficir izašao iz sobe, odjednom, pred očima mi se pojavi puno zvezdica. Mahinalno sam se okrenuo u pravcu iz kojeg je došao šamar i video Diju, još uvek sa Ljuljetom u naručju kako me strogo gleda.

"Pa, ja sam to rekao da bih umilostivio Nemce da puste tatu", izgovorio sam i briznuo u plač.

Ljuljanje nad ambisom (1945.) 

Leto je došlo.

(...)

Gluvarim... Iako se nadam da će društvo naići, ipak krećem da ga tražim.

(...)

Kad sam izašao iza okuke, u susret mi naiđe grupa od petnaestak mladića i dečaka. Obradovao sam se misleći da su moji, ali - prevario sam se. (...) Kad sam stigao do Ičili-kapidžika, opkoli me ta grupa mladića čija lica nisam mogao da razaznam jer mi je jutarnje sunce udarilo u oči. Nadao sam se da ću proći sa nekim šamarom ili čvrgom. Tek kad sam prepoznao jednog vršnjaka koji često prolazi pored naše kuće, shvatio sam da su Srbi.

(...)

...Udarci stižu sa svih strana. Po glavi, po licu, po leđima... Najstariji mladić načas zastade i nešto predloži. Odjednom se njih petorica baciše na mene. Uhvatiše me za ruke i za noge i povukoše prema ivici puta. Opirem se svom snagom.

"Bacite to šiptarsko kopile u Bistricu" - viknu neko iz gomile.

Do tog trenutka nisam pustio ni glasa, ali sada, viseći nad ogromnim kamenjem i brzom rekom na visini od petnaest metara, prodrah se iz sve snage, i više od toga. Koprcam se nogama po vazduhu, tražeći oslonac.

(...)

Mladići još nekoliko puta zaljuljaše moje telo nad Bistricom, izvukoše me i tresnuše o prašnjavi drum. Svaki od njih me je još po jednom šutnuo nogom, ne birajući mesto i odoše. Samo me moj vršnjak nije nijednom udario.

(...)

Kada sam najzad stigao u svoju mahalu, svi su bili na okupu. Baškim me pita gde sam bio i šta se desilo. Okružuju me i sa sažaljenjem slušaju moju ispovest. Ruđa i Arsim predlažu da se odmah izvrši osveta.

(...)

Moj vršnjak, koga sam prepoznao u grupi srpskih mladića, više nikada nije prolazio pored naše kuće.

Šaip-pašina kuća - Granap

Ne znam zašto su nas isterali iz Šaip-pašine kuće. Od divne kuće napravili su GRANAP (gradsko nabavno preduzeće). Nema više raspevane Bistrice ispod mog prozora, nema više kamene česme sa hladnom vodom. Nema više Bajram-tade i njegove poslastičarnice gde sam ne znam koliko puta mešao led za sladoled.

(...)

Sada živimo u kući Ragipa Sokolija, iznad Saračhane. Lepa je, ali nije kao Šaip-pašina. (...) U novoj kući nismo sami. Tu živi jedna srpska porodica iz Štipa. Njima pripada desna gornja strana kuće, a nama ostalo. Suprug gospođe Dane je oficir JNA i retko ga viđam. Gospođa Dana je vrlo umiljata i ljubazna žena. Ima bebu i već se sprijateljila sa Dijom, bakom i Besom. Često svraća kod nas. Od nje smo čuli kako su Bugari vršili zločine nad stanovništvom Štipa i okoline.

(...)

Mala je žalost u našoj kući. Zbog premeštaja, oficirska porodica odlazi. Dija i Besa pomažu tetka Dani u pakovanju. Dva vojnika iznose poslednje kofere. Dija nosi tetka Danino dete, Besa ju je uhvatila pod ruku, prate je. Grle se i pozdravljaju: "Boga ti, molim te, čini mi halal, ako sam ja nešto zgrešila..." - kaže Dija. Teta oficirka ulazi u kabinu kamiona suznih očiju. Kamion kreće. (...) Dvorište sada izgleda pusto i prazno.

"Uvek je tako kada odlaze draga stvorenja" - kaže Dija.

Devojačke priče

Mnogo volim kada dođu Besine drugarice. Stigla je i tetka Ljilja. Sede u donjoj sobi, prema bašti. (...) Ja sedim u kutku, gledam i slušam. Mnogo mi je lepo. Najglasnija među devojkama je Gita, katolkinja. Pravi je harambaša i - bez dlake na jeziku. Veliki je šaljivdžija. Kada se zaboravi i priča o seksu, obrati se meni: "Auu, otkud ti ovde? Pa, zar nisi izašao malopre? Ajde, ajde, tamo u drugu sobu."

Ja onako nevoljno krenem, a ona me zaustavi: "Šta ti je, pa jesi li blesav da napustiš ovo divno društvo i da propustiš ove priče? Dopadaju ti se ove ženske priče, je l' da?"

Ja potvrđujem glavom. Devojke se smeju.

"Jao, Besa, ovaj tvoj brat će biti strašan švaler! Pogledaj mu oči, vidi ga samo kako gleda!"

Ukrštene senke na belom zidu (1948.)

(...)

Odjednom, ugledah beli zid ulice i na njemu puno senki. Za tren oka, dvorište se napuni vojnicima u plavim šinjelima koji, odgurujući svakoga pored sebe, uđoše u sobu. Dvojica surovo ščepaše tatu i počeše da ga vuku. (...) Odvedoše tatu.

(...)

"Oružje, oružje, našli smo oružje" - povika neko i iz dvorišta donese blatnjavu balilsku pušku i daje je starešini.

(...)

"Odakle ovo" - pita starešina.

"Ovo je dečja puška i time kopamo baštu, a revolver je poklon mom mužu od vašeg ko-man-dan-ta Spasoja Đakovića" - odgovara Dija.

Sve knjige iz tatine biblioteke, sa ormara i polica, trpaju u velike pletene korpe za veš i nose. Odnose i sve tatine rukopise o njegovom životu, pisane mesecima i godinama. (...) Kada su pokupili sve što su hteli, odoše.

Nikada neću zaboraviti tu strašnu tišinu tek svanulog dana.

Praznina

Jedina sam muška glava u porodici. Baškim završava gimnaziju u Prištini, Arsim i Fatmir uče učiteljsku školu u Đakovici, a tata se nalazi u istražnom zatvoru OZN-e.

Često mislim na njega. Pred hapšenje se izmenio. Retko je izlazio. Iz njega je izbijala neka čudna toplina. Nije bio više strog kao ranije. Naprotiv. Bio je pun strpljenja. Sada kada ga nema, sećam se njegovih saveta i priče o Fan S. Noliju kada je tražio vešalicu da "obesi svoj rep" na jednoj svetskoj konferenciji nacija, pošto se pričalo da Albanci imaju rep. Sećam se i reči: "I mi Albanci smo ljudi kao i svi drugi narodi, samo što je sudbina bila nemilosrdna prema nama. Narod je nepismen i zaostao, zbog duge robije pod Turcima. Jedini način za napredak je rad, učenje i školovanje."

"Ne postoje dobri i zli narodi; postoje dobri i zli ljudi."

"Jedino bogatstvo i snaga je znanje, ne imanje."

"Koliko jezika znaš, toliko ljudi vrediš."

"Ako si koristan za svoj narod, koristan si za ceo svet."

"Ako ne voliš svoj narod, onda ne možeš nikoga voleti."

Dok mi ove misli prolaze kroz glavu, vidim tatu u uglu donje velike sobe, prekrštenih nogu sa daskom preko kolena, kako piše, piše, piše... (...) Prvi put otkad su ga odveli, osećam prazninu.

Žižak u mraku: ljuta zver

(...)

U kući se najčešće pominju imena Mite Miljkovića i Spasoja Đokovića kao mogućih "spasitelja" mog oca. Veoma često su pominjani i oni koji Diji pružaju konkretnu pomoć u savetima: Gitin suprug Muhamed Šukriju, teta Ljiljin čika Aca...

(...)

Stgla je optužnica.

"Smešna, mnogo smešna optužnica" - kažu oni koji se razumeju u te stvari. A i nama izgleda smešna. Glavni svedoci optužbe su Hasan Krieziu i Nurif Šerifi (učitelj pijanica). Evo deo: "...Iz iskaza svedoka Hasana Krieziua, javnog tužioca Okruga Prizrenskog, utvrđuje se: da je svedok čuo optuženog kada je ovaj u svojoj kući gde obojica stanuju govorio u svojoj sobi sledeće reči: 'Gde si Ismail Ćemalju da vidiš kako tvoja zastava danas ne postoji. Ee, Džavid Nimani i Fadilj Hodža, znao sam ja još i ranije da ste vi prodali Kosovo. Znao sam ja da će ovako biti, danas se viju samo srpske zastave!'"

(...)

Suđenje je bilo javno. Po povratku kući, Dija i Besa nam pričaju kako je tata izgledao: bled u licu, kao da se ugojio, fantastično se držao i opovrgao svaku optužbu učitelja pijanice. (...) Gospodin Strahinja Đorđević, stariji učitelj, i gospođa Živka Golubović, učiteljica, kao svedoci, oborili su optužbu. Određenog dana Ibrahim Fehmiu bio je u društvu sa njima. Još više: gospođa Živka Golubović je posvedočila da je godine 1941. Ibrahim Fehmiu izvojevao od vlasti i obezbedio bonove za hranu i za kolege srpske učitelje - penzionere koje je okupator izbacio s posla.

(...)

Tačno u dvanaest sati ulazimo u krcatu sudnicu.(...) Javni tužilac, držeći neke papire u ruci, kaže: "Optuženi, ustanite!"

Tata ustaje, a sa njim i dva milicionera sa leve i desne strane koje do tada nisam primetio.

"U ime naroda" - čita tužilac - "osuđuje se na tri godine strogog zatvora i dve godine bez civilnih prava. Sve ukupno - pet godina."

"Pfuuj, psi jedni" - viknu i pljunu tata. Dva milicionera ga grubo zgrabiše za mišice. Vode ga ka izlazu. Ljudi ustaju i svi hoće da ga vide. (...)

Sad ga dobro vidim. Ide uspravno, sa širokim osmehom na ozarenom licu kao pobednik, sa očima koje prkose kao iskre.

Mi smo se poređali po starešinstvu. (...) Prolazi pored svakoga od nas. Baka Hili već plače. Dija ga pogledom hrabri i stavlja mu do znanja da će sve učiniti. Kada je stigao do Bese, ona mu glasno i ponosno reče: "Tata, ništa ne brini. Imaš četiri sokola i četiri sokolice."

On se još više ispravi, osmeh mu postade još širi, pa mu se sad dobro vide retki, pomalo požuteli zubi. Prolazi pored Šprese koja kaže: "Tata, ništa ne brini!"

Mene gleda pravo u oči i, bez glasa, samo pomerajući usne, kaže: "Uči!"

Pogleda Afrditu, zatim malenu Ljuljetu koja je tek navršila pet godina. Oči mu se napuniše suzama. Milicioneri ga povedoše niz drvene stepenice. Tata se okrenu još nekoliko puta i nestade dole, ispod basamaka.

Središte spirale

Prošla je zima, proleće, leto, jesen, pa opet zima. Dijino kucanje na mnoga kancelarijska vrata s bezbrojnim putovanjima urodilo je plodom. Tatu su oslobodili "uslovno". (...) I zaista, posle osamnaest meseci ukupnog tamnovanja, tata se našao na "slobodi", na radnom mestu učitelja u logoru Joža Vlahović na Novom Beogradu. Vodio je analfabetske tečajeve za albanske brigade sa Kosova na autoputu Bratstvo i jedinstvo Beograd - Zagreb.

 

---

 

Izabrani dijelovi knjige preuzeti su iz bosanskohercegovačkog nezavisnog news magazina Dani

Tagovi: Bekim Fehmiu, Blistavo i strašno