Na OMV-ovoj pumpi na autoputu, nadomak Niša, mlađa prodavačica, propisno crveno-belo uniformisana, pokušava da na ovalnom poslužavniku srednje veličine smesti tri crvene tacne sa šoljicama za kafu, tri flašice kisele vode (trade mark otkrivamo pouzećem) i tri prazne uske čaše. Ne uspeva joj ni po četvrti put, ona negoduje, čuje se povremeno reski cvil kucanja stakla i porculana.

„Ma ne brini, sve će ti stane", dodaje više šapatom njena starija koleginica, takođe propisno uniformisana. Obe se suzdržano smejulje dok mlađa prodavačica iznova slaže tetris sa priborom za produženi espreso i kiselu. Nisam imun, priznajem, na situacije young+older tj. mother+dother, voćni kup mladosti i iskustva, na koje asocira ova vickasta situacija.

„Ali ovo su muške pošalice", čuje se tremaroški glas moraliste u meni. „Falocentrične", dodaje priučeno glas čitaoca Džudit Batler i časopisa Profemina. „Šovinističke", poentira glas čiji identitet ne razaznajem.

Hm, hm, premišlja se u meni feminin sajd u liku Keri Bredšo, postoji li ženski šovinizam odnosno, može li se šovinizmom nazvati muška pošalica koju na vlastiti, ženski, račun izriču same žene? Ili je svejedno kako ćemo to nazvati, a najbolje da se manemo ćorava enciklopedijska posla, sve dotle dok se i sami, kao muškarci, ne uhvatimo u komunikološko kolo i dok taj razgovor našim govornim prisustvom zaista ne postane šovinistički. Jer za šovinizam nije potrebno dvoje, već samo jedan, i to muškarac.

Kao što rezonovaše Ljuba Živkov onkraj tamnoputih članova svog tamburaškog benda/bande, dok su oni jedan drugoga zazivali „čamugama" i „ju ar maj nigro", sve u svrhe međusobne komičke relaksacije. Dakle, sve dotle dok stojimo van diskursa a tamnoputi nismo, rasizma nema. Kada se u govorno uhvatimo kolo, a bledunjavi poviše jesmo, rasizam se javlja. Da li je šovinizam/rasizam sadržaj mišljenja ili posledica konteksta govora? Odnosno, da li šovinizma nema ako šovinističke fore&viceve izgovaraju žene, a rasističke pripadnici jedne rase na vlastiti račun?

Okamanjeni patrijarhat ili zašto su žene inferiorne?

Verujem da ste i vi toliko puta po gradu Belomgradu (prevoz, ulica, škola, posao, škola kao posao) čuli tinejdžerke kako jedna drugu oslovljavaju sa „brate". Meni lično se često dešava da mi koleginica zameri što sam je na kraju radio-emisije odjavio kao organizatorku, tonsku realizatorku, novinarku ili muzičku urednicu. Te koleginice-novinarke u svojim prilozima i tekstovima rado zaobilaze termine poput „sociološkinja", „filozofkinja". „Spisateljica" im katkad zvuči previše hrvatski, „autorka" sterilno a „žena-pisac" kao oznaka za kiborga, te ostaje o(s)veštani termin „pisac" koji servisira oba spisalačka pola.

Nesumnjivo da su izrazi koje je doneo senzibilitet rodne ravnopravnosti, a podržava kultura (ideologija?) političke korektnosti doživljeni kao pomodna novotarija budući da zaista predstavljaju u medijskom i javnom govoru nešto novo i da se svakodnevni jezik nije prilagodio tim rodnim neologizmima. Mnogi, i muškarci i žene, koji se protive ovim izrazima smatraju da su oni rogobatni i da se njihovim uvođenjem kvari i zagađuje jezik. Treći momenat je psihološki i vrlo je zanimljiv. Otpor kod žena koje se protive da se njihova profesija nazove rodno adekvatnim nazivom proističe iz čvrstog a nesvesnog uverenja da je „ženski naziv" profesije, ako ne ružan, neizgovorljiv ili pogrdan, nešto vrednosno niže u odnosu na muški naziv. Jedna koleginica mi je rekla: ja nisam novinarka već novinar; druga: ja nisam organizatorka već organizator.

Istini za volju, uobičajeni i odomaćeni „muški termini" i po svom semantičkom opsegu i po načinu govorne upotrebe uvek su mogli da označe nešto što se doživljavalo rodno neutralno. Recimo, „profesor" kao „osoba koja predaje u školi", „muški i ženski profesor", tj. i muškarac i žena. „Profesorka" ne može biti muškarac i taj termin očito je nastao iz potrebe da samim sobom novi termin u startu rodno razgraniči njegovog nosioca. Otkuda onda otpori sistematskoj primeni te sasvim jasne potrebe za preciznim instrumentima jezika, koji u isto vreme potenciraju ravnopravnost ženskog sa muškim rodom kao nosiocima određenih profesionalnih kompetencija? I posebno, otkud taj otpor kod samih žena u interesu čijeg digniteta deluje politika rodne ravnopravnosti?

Ime je poredak

Patrijarhat polazi od okamenjene strukture društvenih odnosa gde je muškarac gospodar i vođa, onaj koji odlučuje u ime svih, ime okamenjene moći upisano u same temelje sveta. Ime je svet, ime je poredak, ime je fiksna distribucija uloga i dužnosti, ime je žig (danga, tatoo) patrijarhata, stalno podsećanje na to kome pripada poredak. Samim tim, ime poput božanskog sasuda, recimo onog o kome je pisao Platon, u sebe sabira sve vrline i vrednosti i univerzalizuje se. Ime nije više muško ime, ime muškarca koji vlada, to je svačije ime, ime koje je velikodušno podareno svima koji su posle inicijalnog poklona prinuđeni da se služe isključivo njime. Poredak patrijarhata počiva na imenu kao što robovi patrijarhata gubitak svoje slobode i odsustvo samosvesti oglašavaju korišćenjem univerzalnog imena. Ista genealogija prinudne univerzalizacije postoji u rasizmu ili kolonijalizmu, na vrhu čije piramide stoji belac (beli muškarac), odnosno WASP-ovac.

Tradicija patrijarhata zapravo je oficijalna istorija sveta. Reimenovanje, uvođenje pluralnih govornih praksi i alternativnih kulturnih i komunikacijskih modela, neminovno predstavlja uvertiru u krah starog poretka, u ukidanje monopola patrijarhalnog monizma i u desakralizaciju tabua i mitova kojima je stari poredak definisao svoje granice, braneći se od varvara pluralizma. Promena izaziva vrtoglavicu, tlo pod nogama se ljulja, borealna svetlost tradicije indukuje nostalgiju. Mit o zlatnom dobu koji oličava stabilnost i prosperitet starog poretka sučeljen je mitu o dekadenciji i anarhiji koja prati promenu i ujednačavanje. Poziv na jednakost je zamena dijahronije sinhronijom (vertikale horizontalom), istorije sadašnjošću (ili drugim rečima, konačnu naraciju o prošlosti stalnim preispitivanjem predstava i vrednovanja koje imamo o istorijskim događajima, pokretima i ličnostima).

Dobra strana političke korektnosti

Šta sa ženama koje ne žele da koriste izraze rodne ravnopravnosti za sebe? Šta sa svima koji svesno i slobodno biraju patrijarhalni model i nekorektni govor, imaju li pravo na postojanje ti jezički Amiši i na koji način, da li su poput pušača osuđeni na rezervate ili im je namenjena sudbina polaznika večernje škole političkokorektizma i potencijalnih obnovitelja prakse ketmana?

Problem sa kritikom PC ideologije jeste u tome što najčešće nismo sigurni u to šta sadrži pojam te ideologije koju kritikujemo. Ako PC podrazumeva novu društvenu običajnost po kojoj ne postoje „crnci" već „Afroamerikanci", „muslimani" već „Bošnjaci" koji govore i pišu bosanski jezik, a ne srpski ili hrvatski, „Šiptari" već „Albanci", „retardi" i „imbecili" već „lica sa posebnim potrebama", a da postoje bageristkinje, pilotkinje, putarke itd., šta kritika koja nije izraz desničarskih frustracija zapravo kritikuje? PC termini su negde precizniji negde više opisni, ali su svi odreda protiv rodne, rasne, etničke, seksualne itd. diskriminacije i govora mržnje i kao takvi deo službenih ili društveno i moralno poželjnih izraza. Ako koristimo termine rodne ravnopravnosti, ne znači da ćemo je samim izgovorom socijalno instalirati, oživeti je rečju kao tvorac Golema, ali ravnopravnost počinje u jeziku koji je i prva linija odbrane ravnopravnosti tamo gde ona postoji.

Sa druge strane, umetnički senzibilitet se u nama buni: primorani smo da ne koristimo to uvredljivo leksičko blago, nećemo valjda svi preći u satiričare ili fašiste ne bismo li očuvali jezičko nasleđe agresije na drugoga? PC korekcija jezika daje za rezultat jedan limitiran i sterilan, bogougodni i bogo-službeni govor, kojim se potencijalno maskira žarište socijalnih tenzija i sužavaju slobode govora. Opet, u odbranu PC ideologije može se reći da ona ne namerava da iseca delove rečnika ili lepi flaster na usta komediografa i ekstremista. Ona podupire zakonski okvir, koji mora decidirano da se odnosi samo na ono što je njegov cilj, ograničavanje i suzbijanje jezika mržnje kao izvora i podstreka sukoba. Kao i kod ravnopravnosti, izbegavanje uvredljivih izraza, pa ni kažnjavanje njihove javne upotrebe, ne može dovesti do njihovog nestanka iz govora ili svesti ljudi. Ali okviri i reperi koje daju norme i običaji moraju da postoje kao brana pred nasiljem i ohlokratijom.

Kritika ili uvreda

Zanimljivo je pitanje da li psovke, skaredni i ružni izrazi predstavljaju deo repertoara uvreda ili su tek izraz nepristojnosti i nekulture. Svejedno šta su, šta s njima: pod nož represija ili biti tolerantan prema tim pojavama u govoru kao prema benignoj varijanti bolesti, koja se ne tretira ozbiljno dok ne eskalira u malignu varijantu? Ako se prisetimo primera iz 19. veka, Floberovog romana "Madam Bovari" ili Bodlerove knjige poezije "Cveće zla", a obe su završile na sudu zbog vređanja javnog morala i skarednog govora koji vređa ukus, znamo o čemu govorimo. Pošto su danas umetničke slobode uglavnom apsolvirane, što ne znači i da su trajno obezbeđene, francuske primere možemo preneti u medije na rubrike javnih kritika i polemika. Ovde PC ideologija ima kapacitet da postane represivno oruđe vlasti i kičma malograđanskog moralizma. Drugim rečima, da preko pojma javnog morala postane izvor političke i građanske neravnopravnosti i neslobode.

Slede tri primera iz prakse izlaženja Betona. Tako je književna parodija Tomislava Markovića na stihove poeme Matije Bećkovića "Jebaćemo se još" za urednike časopisa indikativnog imena Heretikus postala skup „verba opscena" te su dugo većali treba li ovakvu parodiju, obučenu u nepristojno ruho uopšte štampati. Odlučili su se da je štampaju, ali da se Uvodnikom ograde od njene nedoličnosti. Za članove porodice Jovice Aćina naslov jedne kritike posvećen njegovim dvema knjigama proze, naslov koji glasi „Vagina u duši", shvaćen je kao lična uvreda i difamacija samog autora.

Realistički posmatrano, sve je dobro dok je stvarnost kritike (novinarstva) daleko od krivičnih prijava i sudova, odnosno od razbijenih glava, kašikara na simsu spavaće sobe i metaka u potiljak. U pogledu PC ideologije može se zaključiti da politička korektnost ne može da bude i moralna korektnost. Ova potonja mora ostati pod ingerencijama stare dobre (ne)pristojnosti i (ne)kulture, odnosno u domenu ličnog izbora na govornu prefinjenost ili na kočijaško prostaštvo.

Beton