Stariji čitaoci se sećaju legendarnih erotskih scena između Mikija Manojlovića i u međuvremenu iz bioskopskog filma nestale Vladice Milosavljević u "Samo jednom se ljubi" (1981.). U vreme kada je mešanje seksa i političkih tema bilo zaštitni znak jugoslovenske kinematografije, ovaj film Rajka Grlića bio je jedan od najuspelijih primera, a te scene su bile zaslužne za mokre snove i prljavu maštu mnogih tadašnjih tinejdžera, kao i nas koji smo ga kasnije gledali na televiziji. Grlić je od pametno upotrebljene i često sofisticirane erotike napravio nešto što bi se moglo nazvati i autorskom poetikom, koja je isparodirana i okrenuta naglavačke iskorišćena u njegovom prethodnom filmu "Karaula". Scenario za novi film "Neka ostane među nama" Grlić je, kao i za "Karaulu", napisao zajedno sa Antom Tomićem, na čijim romanima su i zasnovani.

Priča se vrti oko pet likova u zamršenim međusobnim odnosima. Nikola (Manojlović) je bogati poslovni čovek, hedonista, hipohondar i, kada bi bio Tajger Vuds ili Bili Bob Tornton, bio bi smatran zavisnim od seksa. Njegov brat Braco (Navojec) je univerzitetski profesor, samoproklamovani propalitet i neodgovorni „večiti mladić" kog je iz kuće izbacila žena Marta (Marinković), službenica u banci nekoliko godina starija od njega, jer je pronašla još mlađeg muškarca kome je postala sponzor. Nikola je oženjen Anamarijom (Lorenci), zubarkom sa kojom ima mnogo problema u braku i koja je konačno uspela da zatrudni. Latica (Dorčić) je apotekarka koja živi sa sinom kog joj je pre pet godina napravio Nikola i njih dvoje imaju tajnu vezu koju ona pokušava da pretvori u nešto ozbiljnije i, recimo, transparentnije.

U ovom zapletu postoji veliki broj podpriča i detalja koji, zapravo, gledaoca vode suštini filma. Iako se očigledno radi o građanskoj klasi u današnjem Zagrebu, ta pozadina nije upotrebljena da bi se seciralo društvo ili institucija braka u nekom širem, dubljem, i nadasve mudrom smislu. U ovom filmu nema nepotrebnog moralisanja i pametovanja, prikazani su nam samo ljudi sa svojim velikim manama i ponekom vrlinom koja ih čini šarmantnima. Zabranjene strasti ih vode u probleme koji uglavnom negativno, a često i razorno utiču na osećanja njima najbližih ljudi. Grlić nas kroz erotske scene upućuje u likove i njihove međusobne odnose, mnogo više nego kroz dijaloge ili stavove, i to je najveće osveženje koje ovaj film nudi.

Scenario stoji kao primer uspešnog zapleta i razrade odnosa među likovima, a dijalozi su potpuno životni i uverljivi. Problem ipak nastaje u realizaciji, a najviše se tiče glumačke podele. Najveća mana je zagrebački akcenat Mikija Manojlovića. On se toliko trudi da zvuči purgerski da se to pretvara maltene u parodiju, upravo kao što i zvuči rođeni Beograđanin kad imitira Zagrepčane. To svakako ne bi bio toliki problem da u tim trenucima Manojlović ne zaboravlja da glumi. U scenama u kojima ćuti ili u replikama u kojima nema ijekavice i glasova č, ć, ž, š, dž koje smekšava do neprepoznavanja, to je onaj ubedljivi glumac raskošnog talenta i širokog raspona emocija na kog smo navikli. Nažalost, on učestvuje u najviše dijaloga u filmu.

Druga mana je Ksenija Martinović. U Tomićevoj knjizi, a verovatno i u samom scenariju, starija, dobrodržeća žena koja privlači oba brata može da funkcioniše veoma inspirišuće za dramaturški razvoj i dramsku igru, ali to se ne prenosi na platno. Martinovićeva deluje umorno i nezainteresovano pa nam nije baš lako da poverujemo da Braco koji bez problema odvodi zgodne studentkinje u krevet po svaku cenu želi da joj se vrati.

Bojan Navojec nije neko fantastično glumačko otkrovenje ali je sasvim pristojan, dok Daria Lorenci precizno igra ženu isfrustriranu ničim zasluženim problemima. Najbolja od svih je, ipak, Nataša Dorčić koja u predstavljanju svog lika maestralno koristi detalje i sitne promene u facijalnoj ekspresiji kako bi opisala zapravo najnesrećniju osobu u čitavoj kombinaciji. Među epizodama ne mogu da izostavim super seksi izdanje slovenačke glumice Nine Ivanišin koja je prethodno u debitantskoj ulozi sama iznela jedan prilično faličan film, "Slovenku" Damjana Kozolea.

Grlićeva režija je, kako smo navikli, staromodno pouzdana, jednostavna i direktna. Njegov pokušaj da je malo modernizuje deljenjem filma na neku vrstu poglavlja naslovljenih imenima likova i blagim pretapanjem (na početku poglavlja o Braci vidimo iz njegovog ugla snimljenu istu scenu sa kraja poglavlja o Nikoli, pa tako i u svakom sledećem delu) nije neophodan jer je priča potpuno linearna, ali ni ne smeta mnogo.

Ipak je važnije što Grlić tačno zna šta radi sa zapletom i likovima, što vešto i jasno postavlja kameru zajedno sa čestim saradnikom Slobodanom Trninićem, i što umereno i funkcionalno koristi muziku Alana Bjelinskog i veterana Alfija Kabilja. Na kraju, ključno je što je napravio zabavan i u suštini istinit film o svakodnevici međuljudskih odnosa, neopterećen društveno-političkim kontekstom, licemerjem i zauzimanjem strana. Ipak je to samo seks, kao što Marta objašnjava kad na kraju filma na groblju priča koji je pokojnik spavao sa kojom pokojnicom. Ili je, možda, nešto više?