Kako je neko na ovom sajtu prokomentarisao da ljudi koje poznaje često dolaze u Makedoniju, pretpostavljam da je pod "Makedonijom" mislio na Ohrid. Uglavnom svima to prvo padne na pamet kada se spomene dolazak ovde. Pa, kako je Ohrid već poznat malo ću da popričam o nečemu potpuno drugačijem.

Zove se Galičnik i jedno je od retkih sela koje na jedan način još uvjek živi, iako zimi gori svetlo samo u jednoj kući. Ljudi koji su poreklom odande čuvaju svoju tradiciju i posećuju kuće svojih predaka kad god mogu. Nekada je selo imalo oko 800 kuća, sada jedva 300. Rasprostire se na planini Bistra, iznad Mavrova i skijaških terena, na oko 1200 m nadmorske visine. Zimi je nedostupno, a leti se do njega dolazi preko prelepih visoravni na kojima, ako imate sreće, naletit ćete na divlje konje.

Osnovali su ga Mijaci koji su došli iz okoline Soluna u X veku. Bavili su se stočarstvom, išli za kruhom po svetu i bili su jako dobri umetnici i graditelji, a najpoznatiji su njihovi drvorezi ikonostasa.

Ono što čini Galičnik posebnim je arhitektura - trospratne kamene kuće; pogled koji dopire čak do Debarskog jezera; beli ovčji sir i tradicionalna Galičnička svadba.

Na ovom ritualu su nekada učestvovali sve mladoženje u selu. Svakog Petrovdana (vikend oko 12.07) pravila se velika svadba. Danas je to odabrani par od kojeg bar jedna strana ima poreklo sa sela.

Iako se nekada slavilo nekoliko dana, danas se izvodi skraćena verzija koja počinje subotom popodne, kada se kiti svadbeni barjak i pozivaju zvanice. Svi učesnici u svadbi su odenuti u narodne nošnje i prolaze kroz selo noseći baklje - pridružuju mladu dok ide da napuni vodu. Veće se završava u centru sela, pored crkve i malog starog amfiteatra gde teče česma Upija. Peva se i igraju kola od kojih je najpoznatije "Teškoto".

Ove godine je nastupio i makedonski savremeni etno sastav Ljubojna.

Posle zvaničnog dela bubnjevi su dobovali do duboko u noč u gradskoj kafani. Kako je kafana jedna i prodavnica jedna, svi su se bili tu sakupili. Kupovali pivo iz prodavnice i pevali oko najpoznatijih "tapanđija" - Majovci.

Sledeći dan svadba počinje još od ranog jutra. Ide se do groblja, da se pozovu preci na svadbu. Brije se mladoženja. Nekada je to bilo prvo brijanje u životu. I ide se po mladu konjima. Svadba opet kulminira na seoskom trgu gde se igraju ženska i muška kola.

Sve je to lepo da se vidi, ali, ne bi bili u Makedoniji ako nema nekog ali. Svadba je potpuno anfrendli za turiste. Niko se nikada nije pobrinuo da ima toaleta, parking prostora, čak i kafe u kafani. Jeste, postoji jedan hotel koji radi leti i ja bih vam ipak preporucila da odete kada nema svadbe. Ako ništa drugo zbog prelepog pogleda, galičkog belog sira, domaćeg mešenog kruha i kačamaka.

A ako ste dovoljno hrabri, da probate i neki od specijaliteta jedinog stalnog žitelja sela, koji zimi lovi, a leti priprema najukusniji diveč koji ste ikada jeli.