Da nesreća bude veća, ove godine taj njihov praznik kada je onaj sumnjivi lik ustao iz mrtvih, istog dana slave i pravoslavci i katolici. Time je krug zatvoren i moj mozak je raspet između istoka i zapada dok mi nad glavom kao giljotina visi slika onog krsta visine 30m koji postaje pomodan širom srpskih gradova.

Ideja je valjda da taj krst penetrira u nedovoljno pobožno telo srpskog plemena kao što penisi hrišćanskih popova ( a bogami i pastve ) diljem sveta pokušavaju da penetriraju u dečije međunožje. Ali dobro, situacija postaje lakša sada kada nam je lični propovednik pape Benedikta XVI objasnio da je napad na pedofiliju koja je sve rasprostranjenija među popovima, identična antisemitizmu. Sada kada je to razjašnjeno može lakše da se spava. Nije lako biti čovek, ali je zato lako biti pop. To bar svaki moron može. A lako je biti i urednik javnog servisa, gde se sasvim opušteno, u udarnom terminu mogu širiti najodvratnije predrasude upravo o jevrejskoj populaciji. No dobro, jedan je Aleksandar Tijanić, jedan i neponovljiv.

Gušeći se tako u hrišćanskoj diktaturi, pade mi na pamet jedna druga diktatura. Setio sam se svog školovanja. I sad, pored brojnih stvari koje sam pamtio kao loše, jedna me je konstantno živcirala. Mislim da sam zbog toga imao neku vrstu traume. Naime, od mog prvog razreda, pa sve do sredine srednje škole nikako nisam mogao da razumem ideju po kojoj roditelji moraju da imaju uvid u svaki detalj mog školskog života. Ta ideja da dolaze u školu i proveravaju moje ocene, izostanke sa časova, da se pokušava biti ortak sa učiteljima/cama, nastavnicima/cama i profesorima/kama i sl. Ja sam imao tu nesreću da su moji roditelji upravo to pokušavali da rade sa mojom učiteljicom, koja mi je uprkos svemu nekako ostala u lepom sećanju, ali tada je nisam bas previše voleo, upravo zbog te situacije sa roditeljima. Smetalo mi je to što su oni preko druženja s njom, uvek mogli sve da znaju šta sam i kako sam radio u školi. Tim pre, jer su moji roditelji, naročito otac, imali onu potrebu, koja je na žalost veoma rasprostranjena, a to je da im deca budu "uspešna" po njihovim kriterijumima i da preko dece leče svoje komplekse i iživljavaju frustracije svojih sopstvenih neuspeha.

Nekako sam pregurao to sa učiteljicom, a onda je došao peti razred, nastavnici/ce i razredni starešina. Stvar se, do duse na jedan drugačiji način, ponovila, s tim što nisu pokušavali da budu ortaci sa razrednim, nego su često dolazili u školu sve u nadi da ću imati onakav uspeh kakav se od mene očekuje. To je samo produbilo frustraciju. Tada mi se već javlja misao, koja će u srednjoj školi dobiti svoj konačan oblik, a to je da mi nije jasno kako i zašto se taj oblik interesovanja roditelja vrednuje kao dobar, a ne kao svojevrsni pritisak na dete. Već tada mi je bilo jasno da oni ni na koji način ne mogu da poprave moje ocene, sem ako ne potplate profesora/ku, niti kako mogu da opravdaju moje izostanke ( sem ako ne slažu nešto ) kada je evidentno da sam pobegao iz škole. Nekako mi se počelo činiti da je to sve vezano za školu moja stvar i da jedino ja mogu imati uticaj na to.

Već tada, u kasnijim razredima osnovne, počeo sam tu svoju zainteresovanost roditelja doživljavati kao, sada već, ogroman problem koji bitno utiče na moje psihološko stanje. Sećam se samo osećaja koje sam imao dok sam čekao da ćale dođe sa roditeljskog sastanka, jer, naravno, uvek je bio neki kec kojeg nisam prijavio. Pošto je bio jako autoritaran i neprijatan tip, uvek me je čekalo omalovažavanje za pamćenje, uništavanje svake sposobnosti da budem srećan, nekoliko puta je sevnula i po koja žestoka šamarčina, a čak se dešavalo da mi pripreti da mi više neće kupovati hranu, jer jednostavno nisam zaslužio.

Budući da ni nastavnici, a kasnije i profesori nisu bili mnogo bolji i inspirativniji za srecu i stimulativniji za učenje, moja reakcija ne sve to bila je sve veća mržnja prema školi. Ta mržnja se manifestovala potpunim gubitkom interesovanja za učenje, za dolaženje na časove i za školu generalno. Na sve to, mene je tokom školovanja pratio težak osećaj promašenosti u izboru "budućeg zanimanja". I, kao krajnji rezultat smo dobili to da sam ja tokom druge godine više bio odsutan iz škole, nego što sam dolazio. Nakucao sam negde oko 300 izostanaka i jedno 6-7-8 kečeva. Završilo se tako što sam ponavljao drugu godinu. Ali, kada sve saberem, to je još i najmanji problem. Najveći problem je što su mi ta promašenost i ta kontrola slamale duh svakog jebenog dana do te druge godine. Kasnije sam uspeo da izborim više prostora za sebe i ipak nekako da preguram sve to...odradio sam još koliko je trebalo da bih završio školu, ali je ostao taj užasan osećaj zbog kojeg mi nikako ne ide u glavu kako je neko mogao da kaže: "Od kolevke pa do groba, najlepše je đačko doba". Od toga je gluplje jedino ono: "Ljubav je lepa samo dok se čeka". Mislim stvarno! Mozda su nam Branko i Desa bili u nekom uskršnjem sevdahu kada su pisali ove gluposti. A možda se već tada Desanki javilo da će se pojaviti mesija, onaj čije reči "odišu nekom skrivenom blagošću i pravdoljubljem". Eh, teske godine raspleta...i zapleta.

Zašto sve ovo pričam? Zato što sam juče, listajući vesti po internet univerzumu naleteo na vest da Gimnazija u Zaječaru kao prva škola na području Zaječarskog i Borskog okruga uvodi "internet školski dnevnik". Sve ovo o čemu sam malo pre pisao dobija jednu novu dimenziju, dimenziju ludila, dimenziju potpune kontrole života u svim njegovim segmentima, tako svojstvenu demokratiji 21. veka. Kad smo već kod raznih diktatura, ako uzmemo u obzir milijarde kamera instaliranih širom planete na javnim mestima, navodno zbog bezbednosti građana ( samo u Britaniji postoji više od 4,2 miliona kamera u urbanim područjima ) i ako uzmemo u obzir tendenciju porasta kontrole stanovništva pomoću konstuisanja i proizvodnje konstantne globalne opasnosti od terorizma, vremenskih nepogoda itd., onda se mogućnosti demokratske diktature polako već mogu početi meriti sa kontrolom koja je vladala u fašističkoj Nemačkoj, ili sa onom koja je bila na delu u Sovjetskom Savezu. Demokratski totalitarizam je mnogo sofisticiraniji i mnogo veći potencijal ima, jer upravo moderna tehnologija pored svih dobrih stvari koje nam pruža, u sebi krije mogućnost i za apsolutnu kontrolu svih procesa u zajednicama. Tačnije, ne kontoliše nas sama tehnologija, već ljudi koji imaju moć da njome upravljaju.

Da se vratimo na zaječarsku gimanziju. Direktor i roditelji su prezadovoljni, a đaci, naravno, nisu, bar nisu oni čije su izjave citirane u dotičnoj vesti. Naravno, onaj koji ima moć, u društvu koje nam je nametnuto, to su oni kojima je moć dodeljena po patrijarhalnom principu, gde se zna ko je stariji, naročito se zna ko je otac i gde se zna da je stariji nužno i pametniji. Dakle, stariji su nadzirači i oni su prezadovoljni što je vlast imala sluha za njihove podrivene autoritete i što im je omogućila da se preko ovog elektronskog dnevnika vrate na stare pozicije apsolutne kontrole i iživljavanja, a klinci, kao neko nad kime se kontrola vrši i koji su potpuno lišeni moći, su nezadovoljni, jer će elektronski dnevnik i definitivno zapečatiti njihovu ionako mikroskopski sitnu autonomiju. Pitam se sta li bi rahmetli Mišel Fuko rekao na sve ovo...da, pitam se, pitam se...

Tako smo sada pored onih pasoša i ličnih karti pogodnih za špijuniranje, i ko zna čega jos sve ne, dobili još jednu perverziju za špijuniranje dece u školi. Znam i za inicijativu da se u pojedinim bibiliotekama planira uvođenje elektronskog učlanjenja sa nekakvim kodovima, da slučajno neki zabludeli građanin/ka zeljan/na znanja ne mazne neku knjigu, jer u knjigama je mudrost, a u prodaji Luke Beograd je lova ( pitajte Đilasa ), pa vi sad vidite nadzirana omladino šta vam je činiti. I kao što u komentaru na vest iz Zaječara reče čitateljka koja se potpisala kao Milica: "Žalosno je ako roditelji sa svojim detetom toliko loše komuniciraju da im je potrebna ova vrsta elektronskog potkazivanja".

Read more: http://www.kontra-punkt.info/modules.php?op=modload&name=News&file=article&sid=57025&topic=77&newlang=#ixzz0kJVAm2Lx