H-Alter

Scenografija rata

16.06.2010. Jens-Martin Eriksen i Frederik Stjernfelt Pescanik.net  Politika Komentiraj Print
Fotografija članka
Zašto se uopšte dalje zanimati za scenografiju balkanskih ratova devedesetih? Zato jer i dalje pronalazimo nove materijale, koji sve više razotkrivaju koliko je ovaj rat bio planiran
Ova knjiga je nastala tokom dramatičnih godina srpske politike. U martu 2003. ubijen je premijer Đinđić - sve ukazuje na to da je ubica poticao iz Crvenih beretki pod komandom ministarstva unutrašnjih poslova, uključujući njihove kontakte u beogradskoj mafiji - pri čemu su u atentat možda bili uključeni i veći delovi državnog aparata.

Posle više predsedničkih izbora bez rezultata, zbog premalog odziva birača, parlamentarni izbori od 28. decembra 2003. bili su iznenađenje za one koji su mislili da je Srbija na putu normalizacije.

Pobednici su bile stranke koje su podržavale ranijeg predsednika Miloševića i još radikalnijeg Vojislava Šešelja - iako su obojica sedeli na optuženičkoj klupi u Hagu. Šešeljeva radikalna stranka postala je najjača, sa 28% glasova - i jedino ju je koalicija četnika, monarhista, liberalnih reformskih ekonomista i prethodnog predsednika, levičarskog nacionaliste Koštunice, sprečila da preuzme vlast; Koštunica se, isključivo zahvaljujući goroj alternativi, predstavljao kao umeren.

Pozornica u ovoj knjizi otvara se reportažama sa beogradskih demonstracija protiv izručivanja ratnih zločinaca i protiv onoga što se doživljavalo kao nasrtaj na suverenitet Srbije. To je glavni grad u letnjoj vrelini, situacija je nepredvidiva - premijer je nekoliko meseci pre toga ubijen, a vlada je uvela po svemu drakonsko vanredno stanje, uhapsivši više od 10.000 ljudi, koji su navodno bili umešani u kriminalne aktivnosti. Granični prelazi su oblepljeni poternicama za osumnjičenima zbog atentata na premijera. Nastavlja se saradnja sa tribunalom u Hagu, a u predgrađu Beograda kao da prošlost ponovo ulazi na velika vrata. Radi se o čoveku koji je optužen za ubistvo više od dve stotine ljudi iz bolnice u hrvatskom gradu Vukovaru. Gomila ljudi organizuje se preko telefona i započinje gnevni protest na licu mesta, a policija se napada kao fašistički pomagač. Kako razmišljaju ovi Srbi? Ko su oni? Kakva je ovo zemlja? Njihove predstavnike srećemo i u skupštini - jedan je od vodećih u radikalno nacionalstičkoj stranci, koja je danas najjača u Srbiji - i raspitujemo se zašto su ljudi protiv tribunala u Hagu i zašto ne žele da izruče srpske ratne zločince. Frustracija i gnev kipte na svakom koraku.

Da li je to labudova pesma radikalnog nacionalizma - ili uvertira za njegov novi početak? Otkako smo započeli ovo putovanje Srbijom, mnogi znaci ukazuju na to da je slučaj ovo poslednje, da je balkanska zemlja Srbija na putu prema novoj međunarodnoj izolaciji i da sa radikalnim nacionalistima na vlasti ide u iracionalni mrak i haos.

Zašto se uopšte dalje zanimati za scenografiju balkanskih ratova devedesetih? Kao prvo, i dalje pronalazimo nove i iznenađujuće materijale, između ostalog, zahvaljujući poslu koji je temeljito obavljen u tribunalu u Hagu - koji sve više razotkriva koliko je ovaj rat bio planiran i uprizoren - daleko od toga da je bio izliv spontanog, arhaičnog nasilja, neke prastare etničke mržnje, kao što su mnogi mislili. Sve više postaje jasno da su stavovi Slobodana Miloševića o tome da je samo želeo da očuva Jugoslaviju bili takođe samo kulisa, kao što je to bila i multikulturalna, demokratska Bosna Alije Izetbegovića.

Ali postoji i drugi razlog našeg interesovanja za ovu scenogafiju. Ona se oblikuje po širem obrascu od nacionalizama u usponu iz 70-ih i 80-ih, pa preko ratova 90-ih, do ove teške obnove koja je u toku i namere da se pokuša sa izgradnjom nacije - nation building - koja neprekidno klizi unatrag. Ovaj tok događaja čini prototip problema međunarodne politike XXI veka: razvoj krize, izbijanje rata, stvaranje barikada oko njega, obnova i demokratizacija. Međunarodna zajednica je sve više obuzetom pitanjem kako postupati u ratu, sada kada je hladnoratovski scenario ukinut.

Tako postaje važno ovo razotkrivanje inscenacije rata i sudskog gonjenja njegovih autora. To su nemilosrdno pokazali i srpski izbori od 28. decembra 2003, kada su pobednici postali dvojica optuženih u Hagu, Slobodan Milošević i Vojislav Šešelj. Partija prvog, SPS, postala je jezičak na vagi u skupštini i čak je dala podršku Koštuničinoj partiji pri formiranju vlade 2. marta 2004. A partija drugog, ultranacionalstička SRS, postala je najjača u parlamentu. Uzroci leže u ratovima početkom 90-ih, i još ranije, u onim planovima čije obrise opisujemo u ovoj knjizi u intervjuima i analizama. Bez tih planova, rat u Bosni ne bi bio moguć.

Poznato je da je velikosrpski nacionalizam dobio svoj savremeni politički program famoznim Memorandumom iz sredine 80-ih. Ovde istražujemo koji su načini promišljanja istorije doveli do prihvatanja toga plana. Srećemo začetnike dokumenta, jednog filozofa i jednog istoričara, i oni dobijaju priliku da brane svoja gledišta.

Ali posledice planova su, kao što je poznato, konkretne, i da ne bismo slepo zurili u planove i ponavljali ono komforno distanciranje planera od efekata njihovih ideja, naše istraživanje ići će i do ljudi koje je rat pogodio. Putujemo iz Sarajeva sve do bosanske visoravni prema reci Drini i posećujemo i Srbe i muslimane, čije su živote uništili dramatični događaji.

Može se reći da su svi naši izvori za ovaj scenario srpsko-bosanski antinacionalistički i demokratski orijentisani ljudi, pojedinci, političari, intelektualci, koji su izgubili bitku sa fundamentalistima i nacionalistima i bili izbačeni sa istorijske pozornice BalkanaTaj aspekt, koji je jedan od najvažnijih u ovoj knjizi, tiče se razmera srpskih ratnih planova. Ne samo njihovih logističkih delova, planiranja i napada na civile, što samo po sebi zahteva obimno crtanje mapa, već samog odnosa prema ratu, na koji ukazuju mnoge indicije: srpska strana je inscenirala ratnu pozornicu sa neophodnim islamističkim protivnikom u liku Alije Izetbegovića. To je bio nužni pokretač koji je mobilisao dramsku radnju. Otuda i naslov knjige - Scenografija rata. Reč je o predstavi koja se odigrala u stvarnom svetu, radnji koju su pokretale vlastite snage, ali i snage protivnika. Filozof Nebojša Popov procenjuje da je to toliko komplikovano, da čak i ako biste znali napamet sva dela Šekspira i Dostojevskog, pojedini delovi priče ipak vam ne bi bili shvatljivi. Kuriozitet je u tome što je ovaj antinacionalistički filozof - Srbin koji živi u Beogradu. I zaista, u antinacionalističkim krugovima, koji su u velikoj meri naš izvor informacija o Srbiji, naišli smo na veoma malo razumevanja ili interesa da se ratna krivica vidi kao bilo čija osim srpska. Naravno, svako treba da počisti ispred svojih vrata, a ima dosta toga pred srpskim vratima. Ali da bismo mogli da stvorimo sliku o tome kako je rat uopšte postao moguć, pokušali smo da skiciramo portret islamističkog protivnika, koji postaje element srpske ratne drame, i to svojim tačno odgovarajućim karakternim crtama i političkim profilom.

Može se reći da su svi naši izvori za ovaj scenario srpsko-bosanski antinacionalistički i demokratski orijentisani ljudi, pojedinci, političari, intelektualci, koji su izgubili bitku sa fundamentalistima i nacionalistima i bili izbačeni sa istorijske pozornice Balkana. A kada su nacionalisti osvojili vlast i ugušili demokratiju demokratskim metodama, rat za teritorije je mogao da počne.

Mnogi su odbijali da prihvate kritiku koju smo već izložili u prethodnoj knjizi, Anatomija mržnje - kritiku protiv islamskog nacionalizma u Islamskoj deklaraciji - koja je realno bila program religiozne fašističke države - kao i protiv Izetbegovićevih doslovnih idolopoklonika u nacionalističkoj stranci SDA. Naša kritika je shvaćena kao obavljanje posla u korist srpskog nacionalizma. Ali nama se čini da je intelektualno kratkovido biti galantan prema jednom nacionalšovinizmu, samo zato što se on definiše pre religiozno nego teritorijalno, ili samo zato što je bio ideologija gubitničkog umesto dobitničkog vođstva. Da se bezuslovno mora stati na stranu žrtava - od kojih većinu čine bosanski muslimani - ni u najmanjoj meri ne podrazumeva da se mora stati na stranu ideologija njihovih vođa. Kritičko preispitvanje mora da kaže, poput Artura Kestlera: ne mogu da preuzmem odgovornost za onoga koji se slaže sa mnom - i da se oslobodim pomisli o tome ko i u koju svrhu može da upotrebi istinu.

Obe naše knjige - Anatomija mržnje i Scenografija rata - sa svojom kombinacijom intervjua, eseja i analize - namenjene su čitaocima koji su voljni da samostalno razmišljaju. I sigurni smo da ovom scenografijom, dok crtamo obrise pozornice na kojoj su se odigravali ratovi početkom 90-ih, ne dajemo legimitet nijednom od vlastodržaca. Oni su pokrenuli tu predstavu, ili su preuzeli uloge u njoj, i tim ulogama su u manjoj ili većoj meri doprineli razaranjima i bezočnom nasilju.

Scenografija rata bavi se time kako je rat uopšte postao moguć. Filozof Edmund Burke rekao je da se zlo može dogoditi kada dobri ljudi ne čine ništa. Istina. Ali ova knjiga želi da kaže i ovo: rat može da nastupi i kada se gospodaru zla prepusti scenografija. Knjiga Scenografija rata bavi se upravo tim teškim pitanjima. Šta međunarodna zajednica može da uradi kada je scena već postavljena, a rat izbije? I šta može da uradi kasnije, kada se katastrofa već dogodi, kada je šteta načinjena, i kada je tu polarizovano društvo, obeleženo diskursima dalekim od uobičajene demokratije, puno ljudskih i strukturnih ruševina koje nadmašuju one prave?

Posvećujemo ovu knjigu ljudima uz demokratske opozicije u Bosni i Hercegovini koji su nam pomogli u radu tokom putovanja po Balkanu. Njihova kritika sopstvenih moćnika nije se do sada čula na Zapadu, zbog straha da bi se tako legimitisali srpski ratni zločini. Ali nadamo se da će ljudi posle čitanja ove knjige uvideti da se, u stvari, praštanjem Izetbegoviću i muslimanskom fašizmu uskače u ništa manje isključivu antisrpsku ulogu.Februar 2004.

Jens-Martin Eriksen i Frederik Stjernfelt

Predgovor knjige Scenografija rata, Helsinški odbor, Bgd, 2010.

Cijelu knjigu možete preuzeti na stranicama Pescanik.net

 

Tagovi: Slobodan Milošević, nacionalizam, etnički sukobi, ratovi u bivšoj Jugoslaviji, Alija Izetbegović
dodaj komentar 5 komentara
  1. Balad22.10.2010. 19:35
    Tuđman je dijelio bosnu s Miloševićem:


    “Scenografija rata”
    Jens-Martin Eriksen
    i Frederik Stjernfelt

    http://www.helsinki.org.rs/serbian/doc/Svedocanstva%2036.pdf

    “Svedočenje Anta Markovića u procesu protiv Slobodana Miloševića na
    Haškom tribunalu, transkipt od 23. oktobra 2003, strana 28 026. Saslušanje
    se bavi pre svega sastankom između hrvatskog predsednika Tuđmana
    i srpskog predsednika Miloševića u Krađorđevu, u Vojvodini, 25. marta
    1991 – sastankom koji se navodno primarno bavio planovima dvojice predsednika
    da intervenišu i podele Bosnu i Hercegovinu između sebe.”

    Svedočenje Anta Markovića

    Svedočenje Anta Markovića u procesu protiv Slobodana Miloševića na
    Haškom tribunalu, transkipt od 23. oktobra 2003, strana 28 026. Saslušanje
    se bavi pre svega sastankom između hrvatskog predsednika Tuđmana
    i srpskog predsednika Miloševića u Krađorđevu, u Vojvodini, 25. marta
    1991 – sastankom koji se navodno primarno bavio planovima dvojice predsednika
    da intervenišu i podele Bosnu i Hercegovinu između sebe. Dalje,
    saslušanje se bavi napadom Srbije na Bosnu, što je maskirano kao pobuna
    koju vodi Radovan Karadžić – prema ovom dokaznom materijalu, kao što
    je prisluškivani telefonski razgovor između Miloševića i Karadžića. Prema
    Adilu Zulfi karpašiću, telefonski razgovor je presrela bosanska obaveštajna
    služba; on se sa tim razgovorom upoznao ubrzo zatim.
    Pored toga u transkriptu se pojavljuju i tužilac Džefri Najs i sudija
    Ričard Mej. Transkipt započinje pitanjem Anti Markoviću.
    Pitanje (tužilac Džefri Najs): „Možemo li sada da se pozabavimo
    Karađorđevom i sastankom u martu 1991. godine između Tuđmana
    i optuženog. Nakon tog sastanka, da li ste Vi imali sastanak i sa Tuđmanom
    i sa optuženim na kome su oni govorili o tom sastanku?“
    Odgovor (svedok Ante Marković): „Da.“
    Pitanje: „Time možemo da se bavimo na dva načina. Vi možete to da
    nam ispričate kako ste naveli u svojoj izjavi ili možete kako god to
    Vama odgovara, jednu po jednu osobu da obradite, šta Vam je rekao
    optuženi, a šta Vam je rekao Tuđman. Možete li da nam ispričate
    nešto o tome?“
    Odgovor: „Pošto sam ja imao informacije o tome šta se razgovaralo u
    Karađorđevu, u Karađorđevu se razgovaralo o podjeli Bosne i Hercegovine
    između Srbije i Hrvatske i gde su se Milošević i Tuđman
    dogovorili da se ta podjela izvrši, i takođe se govorilo o smjenjivanju
    predsjednika vlade Ante Markovića, pošto je on i jednom i drugom
    smetao u realizaciji takve podjele u Bosni i Hercegovini. Na moju
    inicijativu došlo je do sastanka i razgovora sa Miloševićem u Beogradu
    i sa Tuđmanom u Zagrebu i ja sam po svom običaju vrlo otvoreno
    razgovarao i sa jednim i sa drugim. Rezultat tih razgovora je bio
    taj da su i jedan i drugi potvrdili da su se dogovorili o podjeli Bosne i
    Hercegovine. Pri tome, Milošević je to vrlo brzo rekao. Mislim, Tuđmanu
    je trebalo mnogo duže vremena da on to prizna, da kaže da
    su se oko toga sporazumjeli. Tumačenja nisu bila identična jednoga
    i drugoga, ali u, svakom slučaju, Milošević je tvrdio da je Bosna i
    Hercegovina i tako umjetna tvorevina koju je Tito formirao, da ona
    ne može opstati i da uostalom najveći broj Muslimana jesu zapravo
    pravoslavci koji su promjenili vjeru silom prilika. Na moje direktno
    pitanje koje sam i jednom i drugome postavio: ‘Zar Vi mislite, zar ti
    misliš’, rekao bih Miloševiću, ‘da će to završiti tek tako jednostavno.
    Zar misliš da će te vi moći to tako napraviti bez krvi i to čak bez krvi
    do koljena?’ Milošević je rekao da on u to uopće ne veruje, da Bosna
    i Hercegovina i tako i tako ima pretežan deo stanovnika hrvatske i
    srpske nacionalnosti i da zbog toga misli da neće doći do nekakvog
    sukoba, a uostalom i tako i tako, kad su oni razgovarali, da su oni
    predviđali jednu enklavu za Muslimane i da u toj enklavi ti Muslimani
    mogu živiti. Tuđmanu sam isto to rekao, rekao sam mu, između
    ostaloga, i to: ‘Zar ti misliš da će ljudi koji će se rađati uz pušku i
    umirati uz pušku, zar to neće značiti palestinizaciju Bosne i Hercegovine,
    koliko će žrtava za sve to biti? Koliko će biti uništenja, koliko
    će biti upropašteno?’ Tuđman je mislio da to neće biti tako, kao i
    Milošević, samo na drugi način. Rekao je da prvo Evropa (Europe)
    ne može dozvoliti jednu muslimansku državu u svom srcu. ‘Mi ćemo
    dobiti podršku Evrope, a osim toga, što se tiče tvoje bojazni da će
    biti rata tamo, ja samo mogu reći da Bosna sa šaptom pade.’ Nekada,
    u davnoj prošlosti, to se i dogodilo da je Bosna pala bez borbe, pa se
    otada upotrebljava taj izraz. Nasuprot Miloševiću, Tuđman je tvrdio
    da su i tako i tako Muslimani katolici koji su takođe silom prevedeni
    na muslimanstvo. I jedan i drugi su potpuno, potpuno su priznali i to
    su su smatrali kao normalno. Tuđman je osim toga, pri tome, tražio
    i moju suglasnost i moju pomoć oko podjele Bosne i Hercegovine,
    koju treba svakako napraviti. Oko smjenjivanja saveznog premijera i
    jedan i drugi su rekli da je to točno, samo što je jedan kazao da je to
    predložio onaj drugi, a drugi da je prijedložio onaj prvi. S tim da se
    onaj drugi nije imao razloga ne složiti. U svakom slučaju, ja sam se
    rastao i sa jednim i sa drugim sa potpunim nezadovoljstvom i rekao
    da ću se ja protiv toga boriti do kraja i da ću upotrebiti sve svoje
    mogućnosti koje imam i koje su skromne, ali ipak jesu, kakve su –
    takve, da ne dođe do takvog jednog zahvata u Bosni i Hercegovini
    koji ne može završiti drukčije nego sa krvi, sa raseljenim licima, sa
    etničkim čišćenjima, sa iseljenim licima i uništenom ekonomijom i
    privredom, uništenim društvom. Što se poslije i dogodilo.“
    Pitanje: „Možda, ako Pretresnom veću to ne bi bilo previše nezgodno, iz
    hronoloških razloga bismo se mogli vratiti na paragraf 35, da bismo
    dobili neki redosled u ovim događajima. Gospodine Markoviću, u
    julu 1991. godine... Ne, izvinjavam se, nešto sam zaboravio. Recite
    nam samo u vezi sa ovim sastankom sa optuženim u Karađorđevu,
    kako je optuženi završio svoje objašnjenje o tome što se desilo, šta je
    rekao kakvo je bilo njegovo predviđanje budućnosti koja proizilazi
    iz onoga šta se desilo u Karađorđevu?“
    Odgovor: „On je rekao to što sam malopre kazao: ‘Dogoditi se neće ništa,
    to će proći zbog toga što je takav odnos između Srba, Hrvata i
    Muslimana’, a na moje insistiranje: ‘Šta ako se to ipak ne dogodi, šta
    ako ipak dođe do rata?’, on je rekao: ‘Onda ćemo videti šta ćemo.’
    Nije dalje u to ulazio.“
    Pitanje: „Da li ste jednom od ove dvojice ljudi ili možda
    obojici rekli da li se Vi ne slažete s tim šta je rečeno i šta će da se uradi
    i da ćete Vi tome da se suprotstavljate?“
    Odgovor: „Ja sam malopre već rekao da sam kazao da ću se tome suprotstaviti
    sa svim srjedstvima koja mi stoje na raspolaganju, koja nisu
    bog zna kakva, ali kakva-takva, da ću se boriti protiv toga.“
    Pitanje: „Da li ste pokojnog Izetbegovića obavestili o tome šta se desilo?“
    Odgovor: „Da, ali ne odmah, nešto kasnije.“
    Pitanje: „A sada da se u Vašoj potpisanoj izjavi vratimo na paragraf 35. Vaš
    odnos sa Izetbegovićem u julu 1991. godine, da li ste u okviru toga
    bili obavešteni o planu naoružavanja Srba u Bosni i Hercegovini?“
    Odgovor: „Ja sam u to vrijeme dosta posećivao Makedoniju, odnosno
    Kiru Gligorova, a i Bosnu i Hercegovinu, Aliju Izetbegovića, i nije
    bilo mjeseca u kome ja nisam dolazio k njima i razmjenjivao s njima
    mišljenje, ja njima davao informacije, oni meni. I u okviru tih informacija
    mene je Izetbegović obavijestio da oni imaju snimke razgovora
    između Miloševića i Karadžića iz kojih je evidentno da se
    naoružavaju srpske paravojne jedinice u Bosni i Hercegovini. Ja sam
    ga zamolio da on to meni da, i on je poslao po svom ministru unutrašnjih
    poslova koji je došao k meni u Beograd i koji je meni odvrtio
    vrpce i to nekoliko vrpci iz kojih je bilo evidentno, ja sam prepoznao
    i glas Miloševića i glas Karadžića gdje se govorilo o organizaciji
    vojski, o dolasku helikoptera, o dolasku nekog pukovnika, o nekom
    programu rada za koji ja ne znam šta je, i, osim toga, i o određenoj
    municiji koju treba na određenim mjestima uzeti i koju treba na
    određenim mjestima dobiti. Alija Delimustafi ć, kao ministar, meni
    je to pokazao kad sam je tražio da on to meni da, jer je istovremeno
    bila sjednica Saveznog izvršnog vijeća, da ja to tamo odvrtim. On
    se s tim nije složio i on je poništio te trake. Ja sam to onda iznio na
    vladi, ali to je sad druga stvar. U svakom slučaju, ja sam takvu informaciju
    dobio, ja sam je iznio na vladi, na vladi je bio u ime…“
    Pitanje: „Izvolite, nastavite, izvinjavam se.“
    Odgovor: „U vladi je bio admiral Brovet i admiral Brovet je negirao, da
    to ne može biti, da je to falsifi kat i tako dalje, da armija nema ništa
    s time, to apsolutno nije bilo točno, jer ja sam jasno prepoznao glasove
    i jasno se govorilo gdje, na kojem mjestu da se izvrši predaja
    oružja ili na kojim mjestima se oružje može dobiti. Osim toga, baš
    jednu takvu kasetu sam ja i čuo ovdje kod vas. One druge, koje mi
    je tamo Delimustafi ć dao da ih saslušam ja ih ni ovdje nisam čuo ali
    ovu jesam. Ovu gdje se spominje ram.“
    Pitanje: „To je jedna traka koju ste vi saslušali, to je dokazni predmet 353,
    tabulator 31, ta traka je već slušana i ona je na raspolaganju da se
    ponovo sasluša. Da, vidim vreme, potpuno prepuštam Pretresnom
    veću da li ćemo to da uradimo sada ili posle pauze.“
    Sudija Mej: „Sada je vreme za pauzu. Gospodine Markoviću, sada ćemo
    da napravimo pauzu od 20 minuta, molim Vas, imajte na umu, mi
    to kažemo svim svedocima, da ni sa kim ne razgovarate o vašem svedočenju
    dok se ono ne završi, a to uključuje i predstavnike Tužilaštva.
    Sada ćemo da napravimo pauzu od 20 minuta.“
    Prekid od 10.32h. Sesija nastavljena 19.58h

    -------------------------------

    (Proceduralni razgovori između tužioca Najsa i sudije Meja. Zatim sledi transkript preslušavanja
    traka na kojima je razgovor između Slobodana Miloševića i Radovana Karadžića)
    Slobodan Milošević: „Ja sam razgovarao sa najvišim mestom.“
    Radovan Karadžić: „Dobro.“
    Slobodan Milošević: „Molim te, ovo treba da razumeš jer što se kaže,
    ne mogu da ti sve objašnjavam.“
    Radovan Karadžić: „Dobro.“
    Slobodan Milošević: „Od strateškog značaja je za budući ram, znaš
    šta je ram.“
    Radovan Karadžić: „Sve znam, sve znam.“
    Slobodan Milošević: „Da banjalučka grupacija bude sposobna i mobilna.“
    Radovan Karadžić: „Dobro.“
    Slobodan Milošević: „Zato moraš, pod jedan, obezbediti da ona bude
    sposobna i mobilna i da nema nikakvih problema, i dva, za jedan sat
    se javi Uzelcu sa pozivom na dogovor na najvišem mestu.“
    Radovan Karadžić: „Dobro.“
    Slobodan Milošević: „Sve koliko ti daš ljudi dodatnih koji treba da
    ostanu da čuvaju kuće i teritoriju i blokiraju te hdz centre i tako
    dalje, sve će ih naoružati i sve će im uzeti, helikopterom ćemo doterati
    sve to.“
    Radovan Karadžić: „Odlično. Molim vas…“
    Slobodan Milošević: „Prema tome, ja te molim, broj jedan i broj dva
    lično moraš regulisati, a ovo drugo, Kupres, jako je važno. A ono treće
    što sam ti rekao, miting, zbog međunarodne javnosti izuzetno važno.“
    Radovan Karadžić: „Ide, ide to. Nego ovo mi recite, možemo li istu
    stvar udesiti da mi date oružje Teritorijalne odbrane u Šipovu i u
    Mrkonjiću?“
    Slobodan Milošević: „Ma to je sitnica, bre.“
    Radovan Karadžić: „Pa, dobro, nek mi naoružaju tamo, evo mi smo
    spremni 170 u Mrkonjiću i 150 u Šipovu i oni su spremni da idu na
    Kupres.“
    Slobodan Milošević: „Je l’za to isto nadležan taj Uzelac?“
    Radovan Karadžić: „Ne, ne, ovo je ovaj, ja mislim da jeste, jeste.“
    Slobodan Milošević: „Kaži mu i to, brate, nema problema, ne možemo
    za svaku sitnicu da raspravljamo ovako…“
    Radovan Karadžić: „Dobro, ovih 150 i 170 ići će na Kupres, a na Kupresu
    imamo 750 ljudi.“
    Slobodan Milošević: „Nama je bitno da taj bataljon koji je digla vojska
    na Kupresu bude tamo i da bude kako treba.“
    Radovan Karadžić: „Biće, ali ako dobiju ovi neka se stave pod njihovu
    komandu ovi koji ostaju jer je Kupres užasno, to je 50 prema 50, i tu
    su stradali tokom rata užasno Srbi.“
    Slobodan Milošević: „Da ti kažem nešto, čak i ovaj ludi Šešelj, jebo’ je
    mater juče opoziciji.“
    Radovan Karadžić: „Vidio sam, čuo sam.“
    Slobodan Milošević: „Znaš šta im je rek’o, kaže: ‘Pa zar ste sad’, kaže,
    ‘kad jna treba da brani srpski narod rešili da napadate jna?’ “
    Radovan Karadžić: „Da, da, to je…“
    Slobodan Milošević:„I onaj, kaže, što ima kravatu Cimermanovog kelnera.“
    (Misli se na američkog ambasadora Vorena Cimermana. –
    Prim. autora.)
    Radovan Karadžić: „Da, da.“
    Slobodan Milošević: „Jebo te Bog, čak je i njemu jasno…“
    Radovan Karadžić: „Jasno, jasno sigurno.“
    Slobodan Milošević: „Ovim izdajnicima nije jasno.“
    Radovan Karadžić: „Vidio sam to.“
    Slobodan Milošević: „On je u direktnom kontaktu sa Mesićem.“
    Radovan Karadžić: „Imate li slučajno Uzelčev telefon?“
    Slobodan Milošević: „Nemam ja to, ali naći ćeš to, nek’ ti nađu ovi tvoji.“
    Radovan Karadžić: „Da, da, dobro.“
    Slobodan Milošević: „Nek’ ti nađu, molim te za sat, sad je 13.00, u 14.00
    mu se javi.“
    Radovan Karadžić: „Dobro.“
    Slobodan Milošević: „Reci: ‘Molim vas, ja želim da obezbedim maksimalnu
    političku podršku.’ “
    Radovan Karadžić: „Hoće li on primiti još naših mladića ako mu treba?
    Ili samo ono što je već…“
    Slobodan Milošević: „On će primiti ako treba, ali dajte vi, koliko god
    odredite da vam treba tu da ostane, biće helikopterima prebačeno
    za njih, sve da imaju, da ostanu to da čuvaju.“
    Radovan Karadžić: „Dobro, dogovoreno.“
    Slobodan Milošević: „Prema tome, imaš sve.“
    Radovan Karadžić: „Dogovoreno.“
    Slobodan Milošević: „Ali ovo je sad biti ili ne biti prema Krajini, jer oni
    hoće da odseku Krajinu.“
    Radovan Karadžić: „Da, da.“
    Slobodan Milošević: „Neće da idu na Knin, jer bi ih mnogo izginulo,
    ali hoće okolo da prođu.“
    Radovan Karadžić: „Da, da, sad ćemo mi.“
    Slobodan Milošević: „Ako jna njih tamo ne zaustavi, kako će da ih zaustavi
    samo oklopom ako nema tu brigadu.“
    Radovan Karadžić: „Dobro, dogovoreno, sve će biti u redu.“
    Slobodan Milošević: „Pa mislim, sad je, što se kaže, rat je i ovo je jedna
    strana.“
    Radovan Karadžić: „Nema nikakvih problema.“
    Slobodan Milošević: „Molim te, vodite o tome računa.“
    Radovan Karadžić: „Samo mi…a ako me veze posluže, mislim da će
    to biti gotovo.“
    Slobodan Milošević: „Mora da bude u redu.“
    Radovan Karadžić: „Hoće, hoće, dobro. ‘Ajde, čućemo se i javite se opet.“
    (Kraj transkripta presretnutog razgovora između Slobodana Miloševića i Radovana
    Karadžića.)

    -------------------------------

    Pitanje (tužilac Najs): „Da li je ovo traka sa presretnutim razgovorom
    koji ste Vi čuli kada ste bili u Hagu pre nekoliko sedmica?“
    Odgovor (svedok Ante Marković): „Da.“
    Pitanje: „Dva glasa koje čujemo na traci, možete li da ih prepoznate, ili
    barem jednog od njih?“
    Odgovor: „Obadva, vrlo jasno, razgovaraju Milošević i Karadžić. Uostalom,
    to je ista traka koju je meni Delimustafi ć doneo u Beograd i
    koju sam ja tamo čuo.“
    Pitanje: „To je samo jedna iz niza traka koje se odnose na temu koju smo
    obradili pre pauze.“
    Odgovor: „Da.“
    Pitanje: „Te trake, uopšteno govoreći, ukazuju Vama na ono šta se događalo
    na teritoriju zemlje čiji ste vi bili premijer.“
    Odgovor: „Vrlo jasno.“
    Pitanje: „I podsetite nas, samo sa nekoliko rečenica nas podsetite, šta se
    događalo na terenu?“
    Odgovor: „Vrlo jasno, to je priprema rata u Bosni i Hercegovini. Tu se
    razgovara o rasporedu vojske, o naoružavanju ljudi, o dopremi oružja,
    o helikopterima, o Banjaluci, i tako dalje. To je mislim, sve više nego
    jasno.“
  2. ap22.10.2010. 20:16
    Ovo šira grupiranja za likvidaciju Muslimana po BiH tijekom 1991. g. i dalje (šira jer još sudjeluju Francuska, Velika Britanija, Rusija ...) su stalno bila jasna i očigledna, svi su znali za to, pa se stalnim ponavljanjem uklanja pitanje šta sa istim prema Albancima na Kosovu već 1982., zatim kampanjom prema Slovencima koja intenzivno počinje 1984. g. i u kojoj sudjeluje i Ante(a) Marković, zatim prema Hrvatima gdje dok traju ovi razgovori teku Vukovar i razna ganjanja Hrvata kao zečeva (da li su i to sve dogovorili Tuđman i Milošević) te potom dalje.

    I naoko ključno pitanje, da li su Alija Izetbegović i njegovi kao i jedno i drugo (nacionalizma i religija) neupitno dovoljni za ... tj. da li su nacionalizam i religija dovoljni rarzlog, povdanje, nužnost i neupitnost za likvidaciju. Ako jesu i ako i malo jesu to je u istoj mjeri poziv takvih koji tako misle da se na njima primjeni isto. Isto tako funkcionira sve ostalo. Sada je saldo za podmirenje međusobnih odnoa oko svih tih pitanja velik pa svi koji ''pravednički'' ponavljaju odabrane djelove i spinove zapravo pozivaju na međusobna izravnanja, uključujući dio po kojem se tvrdi da ono što prethodi nema veze s onim iza i kada to iz toga podosta izravno proizilazi, isto tako pristupa pustimo prošlost povjesnilarima obzirom da je prošlost ono što je prošlo 1 sekundu prije i sve prije a što je podosta i budućnost.

    Na ratovima po Blaknau je i prije profitiralo puno više raznih mondih pojava a na ovima je u pripemi, relaizaciji i profitu sudjleovalo još više. Možda ta stalna ponavljanja, kao i ova i ovi autori, predstavljaju zov onih koji prekrcani plijenom stenju pod tim plijenom i vape za pomoć, za olakšanje. Ovi autoru kao da pozivaju Muslimane (Bošnjake) i druge da im uzvrate i olakšaju im život.

    Postavlja se pitanje zbog čega ti besmisleni ciklusi napuhivanja i ispuhivanja. Možda se radi o mehaničarskim pogrešakama u djelovima koji se zovu mozak, erotika, estetika, orjentacija ....

    P.S. Autorski pristupi i nalazi su samo jedni od bezbroj sličnih i istih općepoznatih splačina na poligonu Balkan, splačina koje se vraćaju autorima i pojavama koji su ih proizveli
  3. realist23.10.2010. 17:55
    dokumenti govore!
  4. bošnjak24.10.2010. 19:06
    ne vidim puno komentara. valjda ljudi misle kako i ante marković laže poput svih ostalih svjedoka diobe bosne.
  5. TKO KAŽE26.10.2010. 20:52
    Pa nego što, da ju je dijelio. Tko kaže da nije?
Dodaj komentar

Molimo, prijavite se ili registrirajte kako biste komentirali. Hvala.

© H-Alter - Udruga za nezavisnu medijsku kulturu