Foto: Srdjan Suki, EPAFoto: Srdjan Suki, EPAU čast otvaranja Eura ’16: Priroda sporta kao drame uslovljena je ulogom koju sport ima u društvu. On je "natklasna" pojava i kao takva je uvlačenje potlačenih u duhovnu orbitu vladajuće klase i njihovo depolitizovanje po principu "panem et circences". Njegov smisao je oplodnja čoveka vladajućim duhom, njegovo prikivanje za postojeći svet, uništenje uma, mašte, težnje boljem svetu... Sportski spektakl je savremena paganistička svečanost kojom se vladajućim odnosima i vrednostima daje sudbinska dimenzija.

Drama je moguća zato što je život otuđen od čoveka. Ona je otuđeni oblik "igranja" od čoveka otuđene suštine života. U krajnjem, suština života zadaje se vladajućim ideološkim svodom i to postaje prizma kroz koju čovek vidi sebe i društvo: maskirano ropstvo, maskirano ništavilo, unakaženi ljudski lik, kapitalističko "njihalo strave" postaje lilihip, ljudi se smeju i plaču nad svojom sudbinom… U pozorištu igra se život, a čovek je Sport uklanja tragično iz kapitalističkog kosmosa tako što lišava čoveka ljudskostiposmatrač. Sile koje ga u društvu drže u šaci dobijaju karikaturalni oblik. Stiče se privid da čovek vlada njima, da im se suprodstavlja. U stvari, drama je takav "odnos" čoveka prema svetu koji ga prikiva za postojeći svet. "Dobra predstava" druga je strana lošeg života. Glumci su tragični proizvod tragičnog sveta. Čovek ne doživljava suštinu svog života putem životnog aktivizma, već mu se ona (za)daje putem "kulturne sfere" koja postaje kompenzacioni mehanizam, oblik sterilisanja kritičke svesti i delatne volje. "Kulturno" je gledati ljudsku patnju na bini, ali je "nekulturno" boriti se za iskorenjivanje nepravde u životu.

Destrukcija ljudskog godi malograđaninu: ona mu pomaže da se liši odgovornosti za opstanak sveta i da se uljuljka u vladajuće beznađe. Pozorište ne stvara revolucionare, već "publiku". Ono je oblik u kome kultura biva lišena slobodarskog: Orfej bez Prometeja postaje Narcis. Sve se odvija u virtuelnoj stvarnosti koja, što je realnija, pruža veću mogućnost čoveku da pobegne iz svakodnevnice. Pozorište, bioskop, koncertna dvorana, galerija, crkva – su oblici u kojima se institucionalizuje iluzorni "svet kulture" koji se, kao "paralelni svet", stvara u odnosu prema svakodnevnom beznadežno nekulturnom svetu i koji omogućava malograđaninu prividno bekstvo iz kapitalističkog ništavila i obezbeđuje mu "elitistički" (klasni) društveni status. 

<span style="line-height: 17.1429px;">Stadioni nisu hramovi kulture, već lomače na kojima sagoreva nezadovoljstvo potlačenih (Foto: Tibor Illyes, EPA)</span> Stadioni nisu hramovi kulture, već lomače na kojima sagoreva nezadovoljstvo potlačenih (Foto: Tibor Illyes, EPA)

Priroda sporta kao drame uslovljena je ulogom koju sport ima u društvu. On nije aktivistička integracija vladajuće klase, kao što su to bile antičke olimpijske igre i srednjovekovni viteški turniri, već je "natklasna" pojava i kao takva uvlačenje potlačenih u duhovnu orbitu vladajuće klase i njihovo depolitizovanje po principu panem et circences. Njegov smisao je oplodnja čoveka vladajućim duhom, njegovo prikivanje za postojeći svet, uništenje uma, mašte, težnje ka boljem svetu...

Sportski spektakl je savremena paganistička svečanost kojom se vladajućim odnosima i vrednostima daje sudbinska dimenzija. On ne pruža Što se tiče sportskih "idola", oni nisu borci za slobodu, već oruđe kapitala za obračun sa slobodarskom svešću i za integraciju mladih, svedenih na navijačku "masu", u postojeći svet mogućnost čoveku da se na razumni način odnosi prema postojećem svetu, već ga u potpunosti integriše u postojeći svet. Čovek postaje igračka sudbine, što znači osnovnih procesa kapitalističke reprodukcije. U sportu je ukinut dualizam stvarnosti i ideala. U njemu nema suprotnosti između igre i života: on predstavlja život u njegovom egzistencijalnom i esencijalnom smislu. Sport je autentični oblik igranja života i kao takav je njegovo glorifikovanje kojim treba stvoriti religiozni odnos prema vladajućim vrednostima. U sportu se ne reflektuje ljudsko, već je čovek sredstvo za obogotvorenje vladajućih odnosa i vrednosti. Sport nije bezazlena dečija igra, već ritualno iskazivanje pokornosti duhu koji vlada svetom i u tom smislu najviša religiozna ceremonija koja ima liturgijski karakter. U njemu dominira sakralna ozbiljnost. Otuda takav značaj ima "olimpijska zakletva" (serment olympique): sport je kult postojećeg sveta, a čovek se u sportskom ritualu pojavljuje kao simbolično otelotvorenje duha koji vlada svetom.

Sportska predstava nije glumljenje života, već je njegovo reprodukovanje: u njemu se u kondenzovanom obliku pojavljuje suština kapitalističkog sveta. Ragbi, boks i drugi krvavi sportovi neposredni su izraz "američkog načina života" (american way of life) koji se zasniva na bespoštednom socijalnom darvinizmu i destruktivnom progresizmu - i koji postaje planetarni način života ("globalizam"). Sportska drama je autentični oblik igranja života - u kojoj je sam život ulog. Sport je drama bez maski, bez malograđanskih laži, bez izmišljenih zapleta kojima se glorifikuju zločinci i pribavlja smisao kapitalističkom ništavilu. U njemu se odvija sam život bez "humanističkog" i "umetničkog" zastora. U sportu je legalno naneti teške telesne povrede i ubiti, sakatiti decu, primenjivati "medicinske tretmane" kojima se sportisti svode na laboratorijske pacove, stvarati od mladih fašističke horde...

<span style="line-height: 17.1429px;">Sport nije bezazlena dečija igra, već ritualno iskazivanje pokornosti duhu koji vlada svetom i u tom smislu najviša religiozna ceremonija koja ima liturgijski karakter (Foto: Yoan Valat, EPA)</span> Sport nije bezazlena dečija igra, već ritualno iskazivanje pokornosti duhu koji vlada svetom i u tom smislu najviša religiozna ceremonija koja ima liturgijski karakter (Foto: Yoan Valat, EPA)

Pozorište predstavlja kulise sveta laži i zločina; sport čini njegove temelje. Na stadionu nema ljudske distance, nema komičnog: gladijatori nemaju pravo na smeh. Sve krvaviji život nameće potrebu za sve krvavijim sportskim spektaklima, koji postaju kompenzacija potlačenima za sve veću nesreću koju svakodnevno doživljavaju. "Publika voli miris krvi!" - to je "zlatno pravilo" na kome se zasniva sportski show-business u SAD-u i drugim zemljama "slobodnog sveta". Sportski stadioni nisu napravljeni za dobrostojeće (malo)građane, kao što je to slučaj sa pozorištem koje ima elitistički status, već za obespravljene radne "mase" i njihovu decu koja su svedena na "huligane".

Moderni stadion nastao je nastankom masovnog industrijskog proletarijata, u vreme kada su se radnici izborili za osmočasovni radni dan - u kon "Navijačke mase" su oblik u kome se degeneriše radnička omladina, a navijački fanatizam je oblik u kome se degeneriše njena kritičko-menjalačka svesttekstu nastojanja buržoazije da "kolonizuje dokolicu"  radnika i na taj način spreči njihovo političko organizovanje i integriše ih u vladajući poredak. Stadioni nisu predviđeni za "kulturno uzdizanje" potlačenih, već za njihovo "pacifikovanje" (depolitizovanje) i idiotizovanje. "Sport je najjeftinija duhovna hrana za (radne) mase koja ih drži pod kontrolom" - to je najtačnija sociološka (politička) definicija sporta do koje je, nakon Prvog svetskog rata i tadašnjih revolucionarnih zbivanja u Evropi, došao "otac" modernog olimpizma, Pjer de Kuberten (Pierre de Coubertin).

Sport postaje način uništavanja klasne svesti i prebacivanja borbe sa političkog na sportski teren. Stadioni nisu hramovi kulture, već lomače na kojima sagoreva nezadovoljstvo potlačenih. To je ono što određuje njihov izgled: stadioni su savremeni koncentracioni logori za obespravljene. Svuda u kapitalističkom svetu, gde je sve veći broj ljudi sve siromašniji, a sve manji broj ljudi sve bogatiji, slika je ista: žičane ograde, specijalne policijske jedinice, dresirani psi...

Utakmica je povod za pražnjenje potisnutog bića sve obespravljenijeg čoveka, u čemu se ne ogleda ljudsko "zlo", već patnja, očaj... Sportske predstave su način da se kritičko-menjalački potencijali potlačenih pretvore u agresiju koja je usmerena protiv podmeštenih "protivnika", koji priU sportu je ukinut dualizam stvarnosti i ideala. U njemu nema suprotnosti između igre i života: on predstavlja život u njegovom egzistencijalnom i esencijalnom smislupadaju istoj klasi potlačenih, i izazove rat između njih. Na toj osnovi stvaraju se navijačke grupe: umesto prema vladajućem poretku, nezadovoljstvo mladih usmerava se prema drugim navijačkim grupama koje su isto tako žrtve neljudskog poretka. "Navijačke mase" su oblik u kome se degeneriše radnička omladina, a navijački fanatizam je oblik u kome se degeneriše njena kritičko-menjalačka svest. Simboli i slogani pod kojima se mladi okupljaju ne govore o slobodi, bratstvu, miru, saradnji, ljubavi, već imaju fašizoidni karakter. "Patriotizam" bez kulture je varvarizam.

Što se tiče sportskih "idola", oni nisu borci za slobodu, već oruđe kapitala za obračun sa slobodarskom svešću i za integraciju mladih, svedenih na navijačku "masu", u postojeći svet. Sve krvaviji sukobi između navijačkih grupa neminovna su posledica sve težeg položaja mladih u svetu koji se zasniva na principu "Pare ne smrde!", i na sve beskrupuloznijoj manipulaciji mladima koja se zasniva na strahu da se njihovo nezadovoljstvo ne usmeri na rušenje vladajućeg poretka i izgradnju novog (pravednog) sveta. Na sportskim stadionima sveža planinska voda, koja može da probije sve truliju kapitalističku ustavu, pretvara se u močvaru. Petarde i drugi navijački "rekviziti" ne izražavaju životnu radost, već simbolizuju uništenje. Baklje nisu izvor svetlosti, već su simbolični oblik spaljivanja sveta u kome Destrukcija ljudskog godi malograđaninu: ona mu pomaže da se liši odgovornosti za opstanak sveta i da se uljuljka u vladajuće beznađenema budućnosti.

"Intenzitet života" antičkog čoveka uslovljen je njegovim tragičnim položajem kao "igračke bogova" i težnjom da učini sve što je moguće u svom kratkom i beznačajnom životu da bi stekao "slavu" i na taj način se domogao olimpijskih visova i večnosti. U kapitalizmu "intenzitet života" uslovljen je logikom kapitalističke reprodukcije: postići što veći rezultat (profit) u što kraćem roku. To je logika koja ne dominira samo na sportskoj stazi, već koja uslovljava život čoveka. U sportu nema sučeljavanja između života i ljudske tragičnosti. On je jedan od najvažnijih načina na koji kapitalizam "miri" čoveka sa postojećim svetom u kome je sveden na bezimenog pripadnika radno-potrošačke "mase". Sport uklanja tragično iz kapitalističkog kosmosa tako što lišava čoveka ljudskosti.

Ključne riječi: kapitalizam, Olimpijske igre, sport
<
Vezane vijesti