Srpski predsjednik pozdravio je srpske sportaše na otvaranju Olimpijskih igara s tri prsta: Ta tri prsta deo su srpskog identiteta na isti način na koji je ruka podignuta u nacistički pozdrav deo nemačkog identiteta. Ta tri prsta ponosno uzletela vrh neba simbol su najsramnijeg perioda novije srpske istorije. Ta tri prsta simbol su najdubljeg moralnog, političkog, civilizacijskog pada Srbije koji se poklapa sa vladavinom Slobodana Miloševića.

Kada su se na otvaranju Olimpijade srpski sportisti pojavili na stadionu, srpski predsednik i ministar inostranih dela ustali su da bi ih pozdravili, ali za razliku od drugih političara koji su pozdravljanje obavljali uglavnom staromodnim mahanjem ruku, ova dvojica su to uradila na malo neobičan način: podigla su po tri prsta na svakoj ruci. Po rečima predsednika Borisa Tadića, koje prenosi Politika od 10. avgusta, taj gest je malo iznenadio američkog predsednika Buša, pa ga je ovaj pitao, Buš Tadića to jest, šta mu to znači, to sa tri prsta. Tadić je ovako objasnio šta je odgovorio Bušu: To je sveto trojstvo, što je njemu bilo zanimljivo da usvoji sada deo našeg identiteta i dodao (premda je i ovo bilo dovoljno) da se za to borimo i da je to naša ideja.

bush_oli.jpg

Georg Bush je za otvaranja Igara pažljivo motrio koji od njegovih kolega pozdravlja svoje sportaše sa jednim, dva ili tri prsta Nije jasno kako je to Buš usvojio deo našeg identiteta (postao pravoslavac? sada će i on da diže tri prsta? razglasiće svetu da je Kosovo Srbija?) i šta mu je to tačno bilo zanimljivo, kao što nije jasno za šta se mi to borimo i šta je naša ideja, niti je (samo)razumljivo zašto bi Tadić naglašeno sa tri podignuta prsta pozdravljao našu reprezentaciju i to Bušu iza leđa i za inat (ja sam sedeo dva reda iza njega), ali ko razume shvatiće. Potpisniku ovih redova bilo je mučno videti tu sliku. Da li Tadić pamti od kada se gradi srpski identitet sa ta tri rastavljena prsta u vazduhu, ili mu je preterano druženje sa čika Dobricom ispresecalo inače solidno sećanje? Tadić se, eto, seća da je Vens-Ovenov plan bio odličan plan i da ga je Milošević bio prihvatio, ali mu dušmani ne dadoše i da ga implementira, ili šta već (intervju Vremenu br 915, od 17. jula 2008), ali je prešjednik, izgleda, zaboravio da je tih veselih godina jedan Arkan, na primer, u uniformi paravojnih jedinica, posle neke od uspešnih akcija masovnog ubijanja civila po Zvorniku, Bjeljini i kojekude, na Zvezdinom stadionu, sve praćen TV kamerama, ponosno pozdravljao navijače (navijače? navijače koga, za šta?) upravo načinom na koji je Tadić, petnaestak godina kasnije, pozdravio srpske sportiste u Pekingu. I kada govori o identitetu, na koji identitet Tadić misli? Uopšte nije teško složiti se sa njim da su ta tri prsta deo srpskog identiteta, ali je izvesno da Tadić ne misli na onu vrstu identiteta na koju, recimo, misli potpisnik ovih redova. Ta tri prsta deo su srpskog identiteta na isti način na koji je ruka podignuta u nacistički pozdrav deo nemačkog identiteta. Ta tri prsta ponosno uzletela vrh neba simbol su najsramnijeg perioda novije srpske istorije. Ta tri prsta simbol su najdubljeg moralnog, političkog, civilizacijskog pada Srbije koji se poklapa sa vladavinom Slobodana Miloševića.

tadic_tri.jpg

Srpski predsjednik Tadić je odabrao tri + tri. Ukupno - šest! I jedini identitet o kojem može biti reči upravo je taj, sramni, zločinački, odvratni identitet koji nosimo kao zadah iz usta, kao satrulu smrdljivu kožu na sebi, kao izraz svega onoga što je ova zemlja bila za vreme Slobodana Miloševića i njegovih infernalnih pajaca Vojislava Šešelja, Radovana Karadžića i one haške ekipe. I sad je Tadić našao da Bušu iza leđa maše prstima i da ga čika simbolom zločina, pada i smrada. U redu, može se shvatiti da je čitav Tadićev patriotski ples način da se marginalizuju radikali i Koštunica i utoliko ga je Tadić odigrao majstorski, ali da se nije malo odveć uživeo u ulogu? Mislim, ko ga je terao da maše sa ta tri podignuta prsta u Pekingu, šta mu sad pa to znači, kao da bi mu, da je to uradio normalno, da je samo mahnuo rukom u znak pozdrava, da je stegao pesnicu, ili već uradio nešto normalno, iko zamerio što nije ispružio tri prsta? Ali ne, Tadić je namerno to hteo, baš je hteo. Šta je to baš hteo? Da jebe kevu Bušu (što bi rekao Petar L.), verovatno. I uspeo je. Izbezumio ga je. Ovaj je, ako je suditi po Tanjugovoj vesti preuzetoj sa RTS, onako ošamućen od oduševljenja i Tadićevog lucidnog objašnjenja upravo postao pravoslavac.

sr_tri.jpg

... što neugodno podsjeća ne ne tako davne događaje Politika prenosi još jednu Tadićevu izjavu. Predsednik je na prijemu u srpskoj ambasadi u Pekingu rekao da Srbija mora da se izbori za politički identitet u godinama koje dolaze. Odlično. Pozdravljamo. Ali da Tadić nije nešto pobrkao kada je podizao ona tri prsta? Kakve veze ta tri prsta imaju sa političkim identitetom? Nikakve. I prema objašnjenju koje Tadić daje Bušu, naime da ta tri prsta simbolizuju sveto trojstvo, reč je o religijsko-etničkom, a ne političkom identitetu. Politički se identitet, barem u Srbiji, ne može graditi na temeljima nekakvog nacionalnog, naročito ne religijsko-etničkog identiteta, koji je svoje najslavnije dane doživeo i odživeo za vreme Miloševićeve vladavine. Etno-nacionalni identet, što ga je Milošević tako znalački presipao iz svojih krvavih retorti u neke druge retorte sa zgrušalom krvlju, razvio je bio sve svoje destruktivne potencijale na spolja i na unutra i veoma uspešno razorao političku supstanciju. Upravo je Miloševićeva era pokazala da etno-nacionalni identitet odlično uspeva na mestima insuficijencije političkog. Milošević je gasio politički život, pokušavao je da ga priguši što je više mogao, ostavljajući mogućnosti političkog na mestima gde je verovao da će i ta zrnca političkog moći da upotrebi u sopstvenu korist. I uspevao je više od deset (pre)dugih godina. Za sve to vreme tri uzdignuta prstića bila su simbol njegove vladavine.

poglavnik.jpg

A gle sad ovo - ustaški poglavnik Ante Pavelić 1941. godine priseže s tri prsta!? Šansa koju je Tadić izborio za sebe, ali i za nas, jeste da se onim političkim dekonstruišu etno-religijsko-nacionalni identiteti, to jest da se oni lagano udaljavaju iz javne sfere, da se prebacuju u privatnu sferu gde im je i mesto, a da javni prostor bude ono što po definiciji jeste: sfera političkog. Tadićeve sjajne političke pobede i njegova upornost otvaraju prostor za prevlast političkog identiteta nad nacionalnim, etničkim, religijskim identitetima, ali bi Tadić utoliko morao da bude oprezniji, promišljeniji, da se ne prima na čika Dobricine fazone i na lake, a zavodljive note. Neka se samo seti šta je Koštunica uradio nesrećnom Miloradu Čaviću – i svima nama, naravno, ali Čavić je tu najistaknutiji primer – kada je zbunjeni momak, ponesen etno-nacionalnim sentimentom posle pobede na evropskom prvenstvu u plivanju, bio diskvalifikovan. U stvari, Čavić je odlično prošao. U onim čupavim vremenima s početka i sredine devedesetih godina prošloga veka, diskvalifikacija se često događala metkom u čelo, i to sve u etno-nacionalnom zanosu.

vlada_ndh.jpg

... a to radi i čitava njegova vlada!!?? Pet ministara = petnaest prstiju! Na Tadiću je da ne dopusti da ovaj narod još jednom bude izbačen iz trke, a u trci će nas održati samo ako sasvim jasno raščisti u svojoj glavi šta mu je činiti. Vuk Jeremić još je mlad čovek i on možda zaista veruje u te etno-nacionalne mantre o Kosovu u Srbiji: kako bi, inače, delovao tako ubedljivo ako ne veruje u svoju ulogu, ali Tadić ne bi smeo sebi, a ni nama, da dopusti luksuz prevelikog uživljavanja u ulogu čije su sve varijante isprobane za Miloševićevog vakta.


Ugledna srpska intelektualka, političarka i ljudsko-pravna aktivistica Vesna Pešić o Tadićeva tri prsta: U kontekstu poslednjih zbivanja oko formiranja DS-SPS vlade, opstrukcije u parlamentu, hapšenja Karadžića i nastalih tenzija, ima smisla postaviti pitanje o neubedljivom startu proevropske vlade. Šansa je dobijena na izborima, ali je „proevropska“ vlada do sada pokazala neodlučnost, zbunjenost i neaktivnost. Ona je naročito vidljiva na ideološkom planu, na šta je s pravom ukazao Dejan Ilić u e-novinama: Mi živimo u haosu, pa onda i u ideološkom haosu. Jako je teško reći da su radikali i DSS u opoziciji, jer su oni ideološki na vlasti. Meni smeta ideološka neutralnost Demokratske stranke. Podržavam Karadžićevo hapšenje i izručenje, odlično je što su to uradili, to je dakle vlada koja realizuje ono što ja vidim kao ispravno. Ali ta vlada to ne kaže, nego kaže da nema ništa s tim. Kao da ni ne znaju zašto su to uradili. Tako ostavljaju to ideološko mesto praznim, prepuštaju ga radikalima, i ta radikalna pozicija je zapravo ideološki dominantna u ovom trenutku. Znači, u formalnoj opoziciji imamo nekoga ko ima ideološku prevlast, a sa druge strane je neko ko je formalno na vlasti, a smatra da ne mora da se jasno opredeli.

domobranstvo01.jpg

Hrvatski domobrani za vrijeme NDH pozdravljaju prstima. Dakako, s tri. Postavlja se pitanje zašto vladajuća, proevropska koalicija nije ideološki to jest legitimacijski eksplicitnija i odlučnija da u stare obrasce nacionalne politike unese odgovarajuće promene? Ako su radikali i DSS nosioci ideološkog kontinuiteta sa Miloševićevim dobom, u smislu dominacije svesrpske politike (nasuprot interesima države Srbije i njenih građana, a takva se politika nije mogla samostalno artikulisati van velikodržavnih interesa), postavlja se pitanje zašto demokratske stranke paktiraju sa njihovom ideologijom, na kojoj je donet i ustav 2006 godine? Konsenzus oko nacionalnih interesa odmah je zatražen i nakon formiranja nove proevropske vlade 2008. Naime, vlada je brže-bolje dostavila skupštini rezoluciju o kontinuitetu politike prema Kosovu. Proevropska vlada je toliko osetljiva na optužbe opozicije da je pristala na optužbe da je izdala nacionalnu stvar. To dokazuje poslednja konferencija za štampu Borisa Tadića (3. avgust 2008). Njen cilj je bio da smiri tenzije, tako što će naglasiti da nema promene nacionalnog kursa. Nakon što je ritualno rekao da neće odustati od svoja dva najveća državna interesa - članstva u EU i odbrane državnog suvereniteta i teritorijalnog integriteta na Kosovu i Metohiji – Tadić je poručio da ako neko misli da će ova vlada proevropske orijentacije odustati od nacionalnih interesa zbog evropskih integracija, taj se vara.

handzar_division.jpg

I pripadnici kvislinške Handžar divizije sastavljene od bosanskih muslimana pozdravljaju s tri prsta Zatim je uredno potvrdio sve ostale nacionalne stvari: neće dozvoliti dovođenje u pitanje opstanka Republike Srpske, a obaveze prema Haškom Tribunalu je podveo pod ciljeve vezane za Kosovo (mora se i u odnosu sa Hagom poštovati međunarodno pravo, jer se samo tako možemo boriti za očuvanje Kosova u sastavu Srbije). Onda se naljutio na Hrvate zato što se nisu izvinili za zločine počinjene nad Srbima tokom Oluje (Mesić tvrdi da se izvinio). Postavlja se pitanje zašto se Tadić izvinjava nacionalističkoj opoziciji, zašto oseća potrebu da ih uverava da ni u čemu nije napustio nacionalnu stvar? Pokušaj Tadića da se takmiči sa nacionalistima (sada su postali tendenciozno ekstremni, da bi produbili jaz u Srbiji i još dublje je podelili), stavlja ga u inferiornu poziciju, jer niko nikada iz Demokratske stranke, pa ni Tadić, ne može da se meri sa nacionalizmom Šešeljeve i Koštuničine stranke. Zašto se on toliko naseljava na njihovom terenu, kao da nema svoj na kome bi pokazao da može da igra drugacije, proevropskije, brže i efikasnije? Neće se radikali smekšati. Oni i DSS su rešili da po svaku cenu dođu na vlast. Oni su sada zaigrali tu igru. Za nju im baš dobro dođe nadvikivanje u patriotizmu, jer jer ih tu niko neće nadvikati. Tadić tako samo stvara ideološku konfuziju o kojoj govori Dejan Ilić, ali i vise od toga. Tako otvara vrata novim nestabilnostima. Ako se dozvoli da opozicija ideološki vlada, a da proevropska i reformska Srbija ćuti i tako nastavi da se skriva, to vodi ka poništenju izborne volje građana na majskim izborima.

pregled.jpg

Svi kvislinzi na braniku nacionalnog identiteta pozdravljaju s tri prsta! Da li je Jeremić otporaš?Ako se na kraju zapitamo zašto je Tadićeva vlast tako mlitava i neubedljiva, mislim da nećemo pogrešiti ako kažemo jednu prostu stvar. On se uplašio. Možda s razlogom, ali razlozi za taj strah neće nestati tako što će predsednik Tadić pozdraviti naše sportiste na Olimpijadi namerno naglašeno sa podignuta tri prsta. Kako sam objašnjava, to je namerno naglašeno uradio, jer je Sveto Trojstvo naša ideja za koju se borimo. Takvi gestovi neće odobrovoljiti DSS-radikalsku opoziciju, niti će takav efekat imati pozivanje na kontinuitet sa njom. Pri tome se još biva toliko kompromisnim da se ne obavlja nijedan zadatak koji je nova vlast stavila na dnevni red. Takva malodušnost vlasti i dečačko „puvakanje“ Predsednika Republike da je on neustrašivi Srbenda sa podignuta tri prsta pred očima Džordža Buša, preti novim trzavicama, ali i novim usporavanjem Srbije. Izgleda ćemo morati da sačekamo da narod stvarno povuče do nekih 90 posto podrške, pa da Tadić savlada svoje strahove i da tek onda i on i DS skupe hrabrost da krenu obećanim putem. Izvor: Peščanik.net