H-Alter
Foto: prtscrFoto: prtscrNije problem samo pojava nekakvog otuđenog Homo Administrativusa, već u kolikoj meri je “ljudskost” administrativno regulisana i zarad kojih ciljeva je regulisana baš tako kako je regulisana. Počev od prekarnih radnika i gastarbajtera do izbeglica koje su nakon “ukidanja” istočnobalkanske rute sada listom ilegalne, pa sve do radnika koji rade u takozvanim “slobodnim zonama”. Za globalni prekarijat ne-pripadanje postaje osnovni (i jedini) oblik postojanja.

Događaji kao što je teroristički napad u Briselu nesumnjivo su tragični, ali su i prilika za analiziranje savremenih društvenih fenomena. Na primjer, mogla bi se potanko objašnjavati uloga medija u proizvodnji konstantnog stanja panike u kojem žive stanovništva Zapadne Evrope: mada, smatram da je svima jasno da su ovakvi događaji za medija pravi pravcati zlatni rudnik, te bi dokazivanje očiglednog bilo pomalo i izlišno. Stoga bi možda bilo korisnije priliku iskoristiti za razumevanje nešto suptilnijih mehanizma globalnih klasnih politika te načina na koji se Teško se oteti utisku da je devetnaestovekova podela na “ljude” i “ne-toliko-ljude” (opravdavana čitavim naukama: frenologijama i eugenikama) i danas živa i zdravareprodukuju hijerarhijski odnosi među ljudima i/ili društvima.

Paralelno s formalnim i neformalnim izlivima žalosti (opravdanim, naravno) već izvesno vreme se razvija i kritički odnos prema toj tendenciji. Kao i svaki put, internet se podelio na one koji su svoju profilnu sliku ofarbali u boje zastave zemlje-žrtve i na one koji podsećaju da se ova teatralna on-line sućut performira tek kao izraz nekakvog nekropomodarstva i da prvi nisu - već nekoliko godina - smogli snage i vremena da je oboje u boje neke Blisko istočne zemlje u kojoj hiljade ljudi svakodnevno gubi glavu. Dodajući, pritom, da time doprinose opasnoj naturalizaciji rata kao default stanja Bliskog istoka. I kao što gore spomenuti mediji jedva čekaju nesreću ne bi li demonstrirali kapacitet hiperprodukcije vesti, tako i izvestan broj ljudi jedva čeka priliku da demonstrira svoj kapacitet žalovanja i identifikovanja sa žrtvama. Ali takvo je saučešće, pošto je selektivno, pod znakom pitanja - teško bi se moglo negirati da je rezervisano samo za ona ljudska bića koja imaju sreću da žive u dometu nekog turističkog landmarka.

No, da su "bele" žrtve žaljenije od ostalih je opšte mesto, ali se u tom smislu retko kad i razmišlja o uzrocima takvog fenomena jer sama je Nije problem samo pojava nekakvog otuđenog Homo Administrativusa, već u kolikoj meri je “ljudskost” administrativno regulisana i zarad kojih ciljeva je regulisana baš tako kako je regulisana?praksa, čini se spontana. Ali iako se čini temeljnom, razlika između spontanog i administrativnog, zapravo je veoma tanka i često se zaboravlja da je čak i državni protokol izražavanja saučešća sadrži iste ili slične antagonizme: jer se i on odvija tek kao odraz simboličkog potvrđivanja i reprodukcije globalnog poretka moći. Međusobno izjavljivanje saučešća tu funkcioniše kao potvrda unutrašnje, administrativne hijerarhije - poziciju (privilegiju) moći primiti i uzvratiti - koju može imati samo neki zvaničnik. Drugim rečima, potreban je neki epistemički posrednik da bi se saosećanje uopšte moglo misliti i imati. A tako se s druge se stane reprodukuje i hijerarhijski odnos između društava: Pošto se saučešće ne može uputiti ako ne postoje administracija i država kojoj se ono može uputiti, dobijamo mase onih s kojima se ne može(mo) identifikovati: izbeglice, prognani, migranti, oni koji su rođeni tamo gde država efektivno više ne postoji i slično.

I pošto je taj epistemički posrednik država i državna administracija, ispada da je uslov mogućnosti saučešća: administrativni. Administrativno prepoznati (kao zastava, landmark, himna, nacija, država, administracija, zvaničnik…) su jedini sa kojima je moguće identifikovati se (banalni primer: kako obojiti svoju profilnu fotografiju u boju zastave nepostojeće države? Ili: države su predusetljive da izraze saučešće Belgiji, da pootvaraju knjige žalosti, da pospuštaju zastave na pola koplja i ofarbaju zgrade institucija u boje zastave države-žrtve, ali u isto vreme mirne će savesti gledati kako se stotine izbeglica dave u egejskom moru). Ukratko: ne-pripadanje je i ne-postojanje.Pošto se saučešće ne može uputiti ako ne postoje administracija i država kojoj se ono može uputiti, dobijamo mase onih s kojima se ne može(mo) identifikovati: izbeglice, prognani, migranti, oni koji su rođeni tamo gde država efektivno više ne postoji i slično

No, kako primećuju brojni teoretičari, izgleda da se upravo stanje trajnog društvenog razaranja uspostavlja - a kao direktna posledica toga: nemogućnost imanja građanskog statusa - kao primarno društveno stanje širom trećeg (a sve više - i drugog) ispada da je ono što deluje tak kao akcidentni i/ili slučajni nedostatak posrednika, zapravo ključni oblik razlikovanja ljudskih bića: onih koji mogu da pripadaju i onih koji ne mogu. A u pitanju je refleksija globalnih klasnih razlika taman onoliko koliko data razlika prati razgraničenje prvog od drugog i trećeg sveta - a prati je u potpunosti.

Dakle nije problem samo pojava nekakvog otuđenog Homo Administrativusa, već u kolikoj meri je “ljudskost” administrativno regulisana i zarad kojih ciljeva je regulisana baš tako kako je regulisana? Počev od prekarnih radnika i gastarbajtera do izbeglica koje su nakon “ukidanja” istočnobalkanske rute sada listom ilegalne pa sve do radnika koji rade u takozvanim “slobodnim zonama” (ekstrateritorijalne zone unutar drava gde se zakoni ne primenjuju ne bi li se privukli investitori), za globalni prekarijat ne-pripadanje postaje osnovni (i jedini) oblik postojanja. A poznokapitačlistička pustinja, naravno, najbolje funkcioniše u ovim uslovima gde su deregulisani ljudi. I teško se oteti  utisku da je devetnaestovekova podela na “ljude” i “ne-toliko-ljude” (opravdavana čitavim naukama: frenologijama i eugenikama) i danas živa i zdrava.

<
Vezane vijesti