Foto: Grain.orgFoto: Grain.orgLjevičarske vlade širom Srednje i Južne Amerike suočene su sa dilemom: programi visoke socijalne potrošnje koji se financiraju preko destruktivnog rudarstva i eksploatacije ugljikovodika – ili sporija ali održiva razvojna strategija koja na prvo mjesto stavlja ekologiju, jednakost i pravdu. Njihov je odgovor – konstantno pomicanje granice eksploatacije resursa.

Ono što te vlade moraju učiniti, sad više nego ikad, je da odlučno ostave rude u zemlji, da odbiju rudarske projekte, odbiju kratkoročne

Vlade moraju, sad, više nego ikad ranije, odlučno ostaviti resurse u zemlji, moraju odbiti rudarske projekte, pružiti otpor kratkoročnom izazovu koji nudi fosilno gorivo izazove koje nudi fosilno gorivo.

U proteklih šesnaest godina, Latinska Amerika prošla je kroz ono što nazivamo "ružičasta plima". Od 1998. godine, talas predsedničkih pobeda doveo je na vlast nezabeležen broj levičarskih vlada širom regiona, od Sančeza Serena u El Salvadoru do Bašeleta u Čileu.

Za mnoge, ovo je bio znak za oslobađanje od neoliberalne hegemonije i njenu zamenu novim, ohrabrenim modelima razvoja, koje karakteriše redistributivna, progresivna, anti-imperijalistička i environmentalistička politika.

Neke od ovih percepcija su generalno tačne, ali svakako postoji razlika između retorike latinoameričkih vlada i njihove prakse.

Ova razlika je najočiglednija u sferi zaštite životne sredine. Južnoameričke države se, uprkos tome što na međunarodnim klimatskim samitima vode glavnu reč, prilično drugačije ponašaju u sopstvenom dvorištu.

Neodoljiv izazov skupih resursa

Objašnjenje za ovu asimetriju leži u činjenici da se levičarski entuzijazam poklopio sa nezabeleženom dostupnošću robe. Ova dostupnost je vešto iskorišćena, pa su vlade uspele da uštede istorijske sume novca, nakon što su povećale poreze za privatne naftne kompanije i agrobiznise i nacionalizovale pojedine industrije.

Shodno tome, javna potrošnja je znatno povećana, što je povećalo investicije u zdravstvo, obrazovanje, stanovanje, kulturu i socijalnu zaštitu.

I dok je nesumnjivo bilo značajnih socijalnih poboljšanja, ozbiljan problem do kog je zbog ovog trenda došlo sastoji se u tome da su vođe Latinska Amerika ima na raspolaganju potencijal za iskorišćenje obnovljive energije koji bi mogao da pokrije projektovane potrebe za električnom energijom više od 22 puta poput Koree, Mandura i Moralesa produbili model koji zavisi od prihoda od ruda kojim se pokrivaju troškovi socijalnih davanja i političkog legitimiteta. Eksploatacija ruda čini više od polovine izvoza u Ekvadoru, gdje 44 posto prihoda vlade potiče od prodaje nafte. U Peruu, 70 posto izvoza dolazi iz ekstraktivnih industrija, dok u Boliviji rudarstvo i fosilna goriva čine 83 posto od ukupne trgovine.

Ova zavisnost ne pokazuje znakove jenjavanja, potpomognuta revolucijom prirodnog gasa iz škriljca. Ova regija sadrži neke od najvećih rezervi nafte i gasa iz škriljca u svetu.

Svesne tog dara, većina vlada Latinske Amerike, od Čilea do Venezuele i Meksika, marljivo su istražile svoje teritorije u potrazi za naslagama škriljca, ili su već počele proces ekstrakcije.

Usred rasprostranjenih protesta i javne zabrinutosti oni prkosno odbijaju da razmišljaju o socijalnim i ekološkim posledicama ovog trenda. Miguel Galuccio, predsednik argentinske državne energetske kompanije YPF, pokušao je da ubedi narod da je čitava priča o ekološkim uticajima eksploracije škriljaca zapravo mit.

Sa skoro 30 posto svetskih investicija u rudarstvo uloženih upravo u Latinsku Ameriku, pokrenuto je na desetine rudarskih projekata. Čak je i Urugvaj, sa poznatom progresivnom koalicijom pod vođstvom Hosea Muhice, prošle godine otvorio put velikim rudarskim projektima.

Prepreke otporu

Uprkos glasnom otporu lokalnih zajednica i oštećenih grupa, efikasan protest protiv ovog razvoja otežan je brojnim preprekama.

Prvo, nema puno političkih partija koje bi bile sposobne da poremete ono što sociologinja Maristela Svampa opisuje kao "konsenzus o robi", odnosno gotovo jednoglasno prihvatanje ekstraktivizma širom nezavisnog sektora. Konsenzus je dodatno ojačan vezom koje petrohemijske Većina bogatstva stečenog kroz rudarstvo napušta zemlju, i postavlja se pitanje da li je takvo podmazivanje ekonomije najbolja strategija za dugoročnu dobrobit firme imaju sa vladama.

Drugo, ne postoji potpuno bezbedan prostor za one koji su spremni da izraze protest. Latinska Amerika je najopasnije mesto za ekološke aktiviste. Izveštaj Globalnog svedoka (Global Witness) zabeležio je dramatičan porast broja ubistava ekoloških aktivista. Tri puta više ljudi je ubijeno 2012. nego deset godina ranije.

Lokalni protivnici ekološki destruktivnih projekata često se susreću sa agresivnom represijom od strane države ili privatnih obezbeđenja. U poslednje vreme dvadeset tri paragvajska farmera koji su se protivili širenju polja industrijski gajene soje povređeno je nakon što je policija ugušila njihov protest. Institucionalizovane ekološke grupe su redovno predmet ismevanja od strane javnih službenika koji ih nazivaju ekstremistima i izdajnicima, a često su i žrtve represije, poput nasilnog zatvaranja Ekološke akcije (Acción Ecológica) i Pačamama fondacije u Ekvadoru.

Sa ograničenim žalbenim mehanizmima koje su grupama dostupni za iskazivanje brige oko štetnog uticaja koje projekti imaju po okolinu, vrlo često dolazi do rasprava. Prema Atlasu ekološke pravde (Environmental Justice Atlas), čak pet država Latinske Amerike nalazi se u prvih 10 zemalja sa najviše ekoloških konflikata u svetu.

Ugljovodonici – kako možemo priuštiti njihovo neiskorišćavanje?

Postoje značajne ideološke smetnje. Vođe zemalja Latinske Amerike konstantno racionalizuju eksploataciju ugljovodonika, pričajući o njoj kao o razvojnoj neminovnosti, i tvrde da su oni samo pragmatični.

Kada je vlada Ekvadora napustila svoju pionirsku Inicijativu Yasuni - ITT, koja je ohrabrivala međunarodnu zajednicu da kompenzuje zemlje koje se uzdržavaju od eksploatacije zaliha nafte u Nacionalnom parku Jasuni, predsednik Rafael Korea opravdao je tu odluku tvdeći da Latinska Amerika je najopasnije mesto za ekološke aktiviste. Izveštaj Globalnog svedoka (Global Witness) zabeležio je dramatičan porast broja ubistava ekoloških aktivista "nemamo alternativu, ovaj novac nam je potreban da bi smanjili siromaštvo".

Sličan stav izrazila je i njegova argentinska koleginica Kristina Fernandez, koja često iskazuje svoju veru u "savremeni i racionalan" oblik zaštite okoline, koji se zasniva na ravnoteži poslova i održivosti. Razjasnila je svoju poziciju argumentom da, iako je "plemenito braniti floru i faunu, važnije je brinuti o ljudskoj vrsti tako da ona ima posao, vodu, kanalizaciju...".

Ipak, predložena dilema između zaštite životne sredine i razvoja je dokazano netačna, jer ignoriše bogatu tradiciju razmišljanja o ekološkom razvoju i održivoj ekonomiji.

Dalje, njihov argument (koji deli većina latinoameričkih vođa) zavisi od onoga što možemo nazvati "ekstraktivnom iluzijom", odnosno od uverenja da će intenzivna eksploatacija prirodnih dobara nužno voditi socijalnom bogatstvu.

Većina bogatstva stečenog kroz rudarstvo napušta zemlju, i postavlja se pitanje da li je takvo podmazivanje ekonomije najbolja strategija za dugoročnu dobrobit. Rudarstvo, napokon, ostavlja države izuzetno zavisnim od promena u globalnoj potražnji goriva i količine resursa koja se konstantno smanjuje.

Na domaćem terenu takav tip ekonomije dovodi zemlje u klinč po predatorskom modelu, onom koji zavisi od odlaganja otpada u prirodu i u kom zajednice žive u sred "žrtvenih zona".

Pomeranje granice rudarstva

Surova stvarnost je da su klimatske promene i upravljanje ekologijom uvek bile sporedne stvari za latinoameričke vlade. Uprkos retoričkom prihvatanju održivih ekonomija i promenama ustava koje pokazuju veće poštovanje prema prirodi, zaštita životne sredine i dalje nije ništa više od diskurzivne metode, instrumenta kojim se udovoljava nekim lokalnim samoupravama i kojim se osvajaju poeni na međunarodnom planu.

Vođeni kompenzacijskom logikom koja tvrdi da je ekonomsko bogatstvo vredno napravljene štete po okolinu, pomerili su ekstraktivnu granicu dalje nego što je ikad bila. Većina gorepomenutih vlada izbegava svoju odgovornost pozivanjem na međunarodnu nejednakost i osuđivanjem nekažnjivosti zbog zagađenja koje razvijene zemlje čine već vekovima. Činjenica ostaje da zemlje u razvoju plaćaju i nastaviće da plaćaju Lokalni protivnici ekološki destruktivnih projekata često se susreću sa agresivnom represijom od strane države ili privatnih obezbeđenja najveći ceh zbog otrovnog uticaja industrijske ekonomije, uprkos tome što tom problemu najmanje doprinose.

Ali javno zagovaranje plaćanja klimatskog duga više nije dovoljno; vlade moraju, sad, više nego ikad ranije, odlučno ostaviti resurse u zemlji, moraju odbiti rudarske projekte, pružiti otpor kratkoročnom izazovu koji nudi fosilno gorivo. Ovu potrebu ne treba posmatrati kao restriktivnu. Globalna ekološka kriza pruža vladama Latinske Amerike pravu priliku da odbrane svoje progresivne ideje, da formiraju jedinstveni, relevantni model koji poboljšava socijalnu pravdu dok u isto vreme ostaje u kontaktu sa ekološkim kapacitetom naše planete.

Ova regija ima jedinstvenu priliku da to učini. Prema Inter-američkoj razvoj banci, Latinska Amerika ima na raspolaganju potencijal za iskorišćenje obnovljive energije koji bi mogao da pokrije projektovane potrebe za električnom energijom više od 22 puta. Nastanjena vibrantnim civilnim društvom i domorodačkim zajednicama sa višegeneracijskim ekološkim znanjem, ovoj regiji ne fali ljudi koji bi pomogli da se izvrši ta bitna promena.

Nema hitnijeg trenutka da se nešto preduzme po ovom pitanju. Dok se "ružičasta plima" povlači, a insitucionalne politike idu nazad ka centru, ekološka pitanja mogu izgubiti čak i svoju retoričku vrednost. Ovo jedino može biti dovedeno u pitanje širokim i odlučnim narodnim pokretima, onima koji su ojačani borbama koje već traju, i koji pozivaju vlade na odgovornost za obećanja koje su dale. Moguće kazne za nečinjenje, globalne i po Latinsku Americu, su nezamislive.


 Članak je originalno objavljen pod naslovom Latin American progressives and environmental duplicity (op. ur.)

 

<
Vezane vijesti