Foto. Damir Senčar, Hina<br>Foto. Damir Senčar, Hina
Postoji li "klasna svijest" koja bi obilježila političko organiziranje globalnih nomada?

"Pravna država” svakako je jedan od temeljnih mitova svih tranzicionih društava, a fiksacija na ovaj pojam je tolika da se ona pradoksalno predstavlja i kao cilj i kao sredstvo dostizanja tog cilja. "Pravna država” se i na eksplicitnom nivou danas prodaje na političkom tržištu praznih pojmova kao jedina sigurna struktura koja nas u budućnosti - nakon potpune privatizacije - čeka. Zarada i egzistencija, naravno, nisu osigurani. Projektujući svoju moć da osude na ne-pripadanje i oduzimanje prava na prava, lokalne se administracije pokušavaju oprati od odgovornosti za zločinačko ponašanjeIpak, tek je poslednja izbeglička kriza - koja se podigla poput nekakve "fog-of-war” i uspešno sakrila uzroke globalnih gibanja - otkrila pravu prirodu "pravne države”: pripadanje kao privilegiju.

Relativno je skoro Zigmund Bauman definisao ključnu odliku klasne pripadnosti u savremenom svetu: slobodu mobilnosti. Ukoliko ste slobodni da se krećete ili niste primorani da se krećete, to predstavlja bitnu odliku i privilegiju. U procesu mobilnosti - jer mobilnost je proces - mogućnost administrativnog pripadanja postaje i privilegija i roba, a državni dokument i građanski status postaje agensom mobilnosti; nemogućnost pripadanja, sa druge strane, postaje osuda.

U fokus pažnje sve će češće dolaziti proces administrativnog i diskurzivnog menjanja koncepta granica: namesto linije koja razgraničava dve države, one danas postaju režmi[1] koji natapaju celokupno društvo, a rute globalnih migracija postaju visoko kontrolisane zone i koridori pretrpani državnom moći i njenim agensima. Par tih agenasa graničnih režima svakako možemo odmah identifikovati: sa jedne strane to su policijske i parapolicijske snage kojima je delegiran zadatak proveravanja administrativnog statusa (onoga što Luj Altiser naziva interpeliranjem) i koje za cilj imaju proizvodnju stanja i osećaja marginalizovanosti onih koji nemaju privilegiju građanskog (ili azilantskog) Moć da se neko zaustavi na ničijoj zemlji je moć da se nekome oduzme, rečima Hane Arent, pravo na pravapripadanja; sa druge to je administrativni sistem koji te statuse manje ili više arbitrarno dodeljuje. Izbeglice su tako, zajedno sa ostalim "gostima-arbeiterima”, osuđeni na nesigurne živote jer evropske administracije status azila dodeljuju kao da je privilegija, rabeći razliku između izbeglica i migranata - svakako konstruisanu za birokratske potrebe ekskluzivizacije propadanja. "Građanski status", koji je u savremenom birokratizovanom svetu postao jedini mogući medijator ostvarivanja "ljudskih prava",[2] tako postaje medijator proizvodnje socijalnih, političkih i društvenih nejednakosti. Neizbežan je i utisak da je građansko pripadanje danas postalo i klasno pripadanje. Politike održavanja klasne razlike do te su mere postale integrisana u "praktične politike” i policy pristupe da ih je postalo gotovo nemoguće identifikovati.

Tako je pitanje klasne i estetske discipline postalo inkorporirano u policy pristupe kojima se rešava "problem” migracija i formiranje svojevrsnih Pravni limb jednog od najmanje jasnih prostora – onaj prostor "između", prostor koji nije ni jedna ni druga država – trebalo je da da odradi najprljaviji posao kojeg se država može latiti: trebalo je da se otarasi nezgodnihekstrateritorijalnih koridora za njihov transport. Koridori za što brži transport izbeglica od tačke ulaska do tačke u kojoj ih se otarasite postaju upravo takvi prostori: okovani državnom silom, strogo kontrolisani i administrirani, ali samo za potrebe što efikasnijeg utrapljivanja neugodnih pridošlica severnom susedu. Ovi ekstrateritorijalni fenomeni/koridori za transport izbeglica, organizovani kao svojevrsna suprotnost "pravne države”, spoljašnost koja savremenu državu definiše kao jedinog medijatora pripadanja i, pomenuli smo, građanski status kao privilegiju.

Doduše, činjenica da se oni koje nazivamo "migrantima" i/ili "izbeglicama" po definiciji nalaze u procepu (pravnom, građanskom i diskurzivnom) ipak ponekad nije dovoljno za "kontrolu" situacije: Makedonija, Mađarska i Hrvatska su pokušale da izbeglice sa Istoka zadrže na jedinom prostoru za koji se može reći da potpuno pere od pravne i moralne odgovornosti: na međugraničnom prostoru. Makedonska policija zabranila je ulazak u državu masi izbeglica koji su izašli iz Grčke, Mađarska i Hrvatska masi koja dolazi iz Srbije. Pravni limb jednog od najmanje jasnih prostora – onaj prostor "između", prostor koji nije ni jedna ni druga država – trebalo je da da odradi najprljaviji posao kojeg se država može latiti: trebalo je da se Koridori za što brži transport izbeglica od tačke ulaska do tačke u kojoj ih se otarasite okovani su državnom silom, strogo kontrolisani i administrirani, ali samo za potrebe što efikasnijeg utrapljivanja neugodnih pridošlica severnom suseduotarasi nezgodnih.

Ali, iako na tom prostoru nema zakonski odgovornog, ipak ima onog koji poseduje silu. Jer Makedonija, Mađarska i Hrvatska jesu projektovale silu: moć da se neko zaustavi na ničijoj zemlji je moć da se nekome oduzme, rečima Hane Arent, pravo na prava tako što se zadrži na teritoriji gde niko nije ni nadležan ni odgovoran. Rečju, prazan prostor između granica, prostor za koji niko nije odgovoran i koji se upravi iz tog razloga okušava eksploatisati, prepun je moći projektovane na ljude praznih šaka sa planom da ih se otarase, a da za to niko ne bude odgovoran. Projektujući svoju moć da osude na ne-pripadanje i oduzimanje prava na prava, lokalne se administracije pokušavaju oprati od odgovornosti za zločinačko ponašanje.

Dok ih države margine, koje samo svoj posao shvataju doslovnije i skidaju rukavice pre odrađivanja prljavog posla, centralne države politiku limba odrađuju administacijski. Podsećanje da "bez registracije na putu, nema ni mogućnosti azila" odražava nameru da se izbeglice zadrže u potencijalno beskrajnom procesu administriranja. Enfant Terible samo nastavljaju EU politiku drugim sredstvima – postaju terrible ali ostaju enfant.

Ljudi koji migriraju tako postaju pravi pravcati savremeni dispossesed (ako je verovati prevodiocu kultnog romana Ursule LeGvin, onda bi to bili Politike održavanja klasne razlike do te su mere postale integrisana u "praktične politike” i policy pristupe da ih je postalo gotovo nemoguće identifikovati"ljudi praznih šaka"), ljudi deprivirani za pripadanje, oni u limbu i (za)uvek u nekom procepu. Pored toga što su sami u migraciji i njihovo je pripadanje je u nekakvoj migraciji i tranziciji i još uvek je nesvršen proces: građansko pripadanje nemaju tamo odakle su došli (uglavnom zbog toga što više nema ni država u kojima su građanski status imali) a nije im omogućeno/dozvoljeno da ga dobiju tamo gde su se uputili. Stoga se taj status ispostavlja kao ključno polje bitke između establišmenta i onih koji nemaju ništa sem egzistencije. Dispossesed tako nisu samo deprivirani vlasništva nad imovinom (koju, silom prilika, ostavljaju u domovinama), već i državljanstva i administrativne prepoznatljivosti kao medijatora ostvarivanja osnovnih ljudskih prava.

U ovom je trenutku neizbežna i usporedba sa konceptualno sličnim političkim "rešenjima” za privlačenje famoznog stranog kapitala, skrivenog objekta želje svih političkih elita tranzicionih društava. Ekstrateritorijalni se prostori ovog puta izgrađuju ne bi li se vlasnici kapitala oslobodili zakonskih regulativa koje se odnose na poslovanje, da bi se zaštitili od lokalnih zakonodavstava, ali i da bi se eventualni radnici oslobodili eventualne zaštite. Beograd na vodi (uskoro i nekakav "Despotov grad”, još jedna megalomanska želja srpskog premijera), pada mi na pamet i komendija zvana Liberland, slobodne industrijske zone koje se javljaju širom regiona i slično. Kao što je najavio Marks, sloboda postaje sloboda eksploatacije i sloboda od vlasništva nad sopstvenom imovinom i egzistencijom. Da biste postali jeftina radna snaga.

Ako ovi ljudi praznih šaka nastaju kao posledica destrukcije granica za 
kapital koja nije ispraćena istom takvom razgradnjom granica za 
pojedince – naprotiv - ne postaje li ta masa danas opasna po globalni 
status kvo? (Foto: Damir Senčar, Hina)<br> Ako ovi ljudi praznih šaka nastaju kao posledica destrukcije granica za kapital koja nije ispraćena istom takvom razgradnjom granica za pojedince – naprotiv - ne postaje li ta masa danas opasna po globalni status kvo? (Foto: Damir Senčar, Hina)

Ali prateći onu tezu da društveni sistemi u sebi uvek već gaje sopstvene alternative, mogli bismo se i zapitati da li se u ovom globalnom pomeranju nalaze klice nekog budućeg oblika društvenog organizovanja. Ako ovi ljudi praznih šaka nastaju kao posledica destrukcije granica za kapital koja nije ispraćena istom takvom razgradnjom granica za pojedince – naprotiv - ne postaje li ta masa danas opasna po globalni status kvo?

Svakako je nesumnjivo da ovi "neprepoznati" – odnosno prepoznati, dakako, samo kao nekakav problem kojim treba upravljati – imaju neki novi Tek je izbeglička kriza - koja se podigla poput nekakve "fog-of-war” i uspešno sakrila uzroke globalnih gibanja - otkrila pravu prirodu "pravne države”: pripadanje kao privilegijuidentitet.  Postavimo si pitanje: da li će ono "nigde" u kojem se oni nalaze jednom postati politički i ideološki locirano? Kakva je perspektiva jedne nove vrste identiteta onih koji nemaju koren, globalnih nomada i onih koji su praznih šaka? Da li bi to bila neke nova vrsta društvenog konstituisanja, konstituisanja bez lociranja (ili će i ono morati da ima neku prostornu i/ili ideološku lokaciju)? Ultimativno, da li negde postoji "klasna svest" koja bi obeležila političko organizovanje globalnih nomada? Ukoliko je glavno obeležje njihove egzistencije "nemanje" ničega sem praznih šaka, ne gleda li možda savremeni kapitalizam pravo u oči opasnom globalnom prekarijatu koji nema da izgubi ništa sem ograda koje ga danas sputavaju?


[1] Igra reči je sasvim na mestu, sobzirom da su manje ili više diktatorski režimi u afričkim i azijskim državama često bili izgovor za uspostavljanje novih režima, doduše ništa manje surovih. Naprotiv.

[2] Razmislimo: ako je za ostvarenje "ljudskih prava" nije dovoljno samo "biti čovek" već je potrebno biti ili administriran kao građanin ili na neki drugi način (ob)uhvaćen administracijom,  nije li njihov epitet "ljudskih", potpuno neadekvatan? Nije li adekvatniji "prava administriranih" i ne bi li ovakvo imenovanje daleko bolje otkrilo da je građanski status privilegija steknuta u toku primitivne akumulacije (privilegovanih) građanskih statusa?

Ključne riječi: izbjeglice
<
Vezane vijesti