CorpWatch / Khalil BendibCorpWatch / Khalil BendibVrijeme je da se istraži poslovanje bankara koji su stvorili krizu eurozone i da se oni pozovu na odgovornost. Ali bankari nisu jedini krivci. Birokrati i političari Europske unije moraju snositi odgovorost zbog promocije ideje da će slobodno tržište financijskih usluga biti blagotvorno za sve. I, na kraju, mora doći do ozbiljne debate o tome kako preokrenuti mnoge politike koje su dovele do jedinstvenog europskog tržišta financijskih usluga.

Alexis Tsipras, premijer Grčke, raspisao je nacionalni referendum za nedelju blefirajući Evropsku uniju i Međunarodni monetarni fond, koji pokušavaju da nateraju njegovu zemlju da prihvati oštre mere štednje u zamenu za otpisivanje velikog dela duga te države.

Danas Grčka duguje 323 milijarde evra (odnosno 366 milijardi dolara), što je 175% bruto domaćeg proizvoda. Kako je došla u situaciju da duguje toliko novca?

"Jedna stvar treba biti jasna: gotovo ništa od te ogromne sume novca koja je Grčkoj pozamljena nije zapravo do nje došlo", napisao je danas za Gardijan Joseph Stiglitz, bivši glavni ekonomista Svetske banke i dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju. "Taj novac je otišao na isplaćivanje kreditora privatnog sektora – uključujući nemačke i francuske banke".

Skorašnji izveštaj CorpWatch-a, pod nazivom Profiteri EuroZone, baca bolje svetlo na čitavu stvar. Iako je tačno da su korumpirani grčki političari pozajmljivali od ovih banaka milijarde evra za mutne projekte, postoji dobar razlog zašto su finansijeri njima odobrili ove nepromišljene zajmove: bili su pod pritiskom od strane birokrata Evropske unije da se takmiče na globalnom tržištu sa bankama Ujedinjenog Kraljevstva i SAD-a.

Iako je tačno da su korumpirani grčki političari pozajmljivali od ovih banaka milijarde evra za mutne projekte, postoji dobar razlog zašto su finansijeri njima odobrili ove nepromišljene zajmove: bili su pod pritiskom od strane birokrata Evropske unije da se takmiče na globalnom tržištu sa bankama Ujedinjenog Kraljevstva i SAD-a.

Pogledajmo nemačke banke. Dok anglo-američkim bankarskim sistemom dominiraju mnogi ogranci par velikih banaka, Nemačka je imala oko 4000 jedinstvenih institucija 1990. godine, koje su činile sistem tri stuba – štedionice, zadružne i privatne banke. Ove banke živele su skromno na minimalnom profitu od jedan posto, suprotno od četiri mega-banke u Britaniji, koje su se hvalile sa obrtom od čak 30% kapitala. Pod pritiskom iz Brisela, Vlada Nemačke prihvatila je da natera neke od većih banaka da se više okrenu tržištu, tako što će odobriti državne garancije poznate pod nazivom "anstaltslast" i "gewährträgerhaftung", da bi ih podržali u periodima krize.

Isto tako je i premijer Žak Širak započeo proces privatizacije francuskih banaka kasnih osamdesetih, da bi "one nosile sopstveni deo odgovornosti prema poslovnoj zajednici". (Banke koje je nacionalizovao general Charles de Gaulle, 1945. i predsednik Pierre Mauroy 1982.). Poput Nemaca, francuske banke uživale su zaštitu države, i tako im je bilo veoma lako da skupe novac koje bi pozajmiljivale.

Evropska unija stajala je čvrsto iza ovoga, jer je želela da se evropske banke takmiče na svetskom tržištu. "Neki kažu da konkurencija ponekad nije dobra za sve. Može favorizovati veće firme a štetiti malim preduzećima. Ja se sa tim viđenjem ne slažem", rekao je Mario Monti, evropski komesar za konkurenciju, u oktobru 1997. "Prirodno, konkurencija će nagraditi veću efikasnost. Ona će vršiti pritisak na slabije kompanije i na sektore koji već imaju strukturne probleme".

Ali francuske banke su znale da neće moći da zarade milijarde takmičeći se u Nemačkoj, niti bi nemačke banke očekivale da savladaju francuske. Umesto toga, našle su jednostavnije i lakše tržište na kome bi pozajamljivale te ogromne sume novca kojima su raspolagale – siromašnije, uglavnom istočnoevropske države koje su pristale da učestvuju u lansiranju zajedničke valute zvane evro, 1999. godine.

Logika je bila jasna: Sredinom devedesetih godina, nacionalne kamatne stope u Grčkoj i Španiji, na primer, bile su oko 14 posto, i na sličnom nivou u Irskoj tokom krize valute iz 1992 i 1993. godine. Tako su primaoci zajma iz ovih zemalja jedva dočekali severne bankare sa naizgled neograničenim količinama jeftinog keša, po kamatnim stopama od 1 do 4 posto.

Uzmite za primer slučaj Georga Funkea, koji je upravljao Depfa-om, javnom nemačkom hipotekarnom bankom. Depfa je pomogla Atini da dobije kreditni rejting, sakupila 265 miliona evra za grčku vladu za izgradnju železnice, pomogla Portugalu da pozajmi 200 miliona evra kako bi izgradila sistem vodosnabdevanja, i dala 90 miliona Španiji da sagradi privatan put u Galiciji. Na kratko, srednja klasa u Grčkoj, poput srednje klase u Španiji i Irskoj profitirale su od podsticaja od infrastrukturnog trošenja. Kada je Depfa zamalo propala 2008. godine, Funke je otpušten.

Nemačke banke pozajmile su čudovišnih 704 milijarde dolara Grčkoj, Irskoj, Italiji, Portugalu i Španiji pre decembra 2009. godine.

Ili pogledajte slučaj Georgesa Paugeta, predsednika Crédit Agricole banke u Francuskoj, koji je kupio grčku Emporiki banku za 3,1 milijardu evra u kešu 2006. godine. Tokom sledećih šest godina, Emporiki je poslovala sa gubitkom godinu za godinom, bacavši pare na glupe poslovne poduhvate, dok je na kraju Crédit Agricole nije prodao za jedan evro – ne za jednu milijardu evra, čak ni za jedan milion evra, već sa jedan evro, Alpha Banci u oktobru 2012. Koliki je bio ukupni gubitak Crédit Agricole? 5,3 milijarde evra.

Novac je tekao i iz drugih banaka, poput Dexia iz Belgije. Preko Kommunalkredit-a, Dexia je pozajmila 25 miliona evra Yannisu Kazakosu, gradonačelniku Zografoua, predgrađa Atine, da bi kupio zemljište za izgradnju tržnog centra. Dala je slične pozajmice drugim grčkim lokalnim vlastima, uključujući Acharnon, Melisia, Metamorfosis, Nea Ionia, Serres, i Volos.

"Cunami jeftinih kredita koji je zapljusnuo planetu između 2002. i 2007. nije bio samo novac, on je bio iskušenje", napisao je finansijski analitičar Michael Lewis za Vanity Fair. "Celoj državi je rečeno 'ugasili smo svetla, možete da radite šta god želite, i niko neće saznati'".

Bloomberg je pogledao statistiku Banke za međunarodna poravnanja, i izračunao je da su nemačke banke pozajmile čudovišnih 704 milijarde dolara Grčkoj, Irskoj, Italiji, Portugalu i Španiji pre decembra 2009. godine. Dve najveće nemačke privatne banke, Commerzbank i Deutsche Bank, pozajmile su 201 milijardu dolara Grčkoj, Irskoj, Italiji, Portugalu i Španiji, prema brojevima do kojih je došao BusinessInsider. A BNP Paribas i Credit Agricole iz Francuske pozajmili su 477 milijardi dolara Grčkoj, Irskoj, Italiji, Portugalu i Španiji.

Postoji veoma dobra paralela za ovu situaciju jeftinog i lakog novca u skorašnjoj hipotekarnoj krizi u Sjedinjenim Državama.

U novijoj knjizi, Poništeni San: Crna Amerika i Borba za mesto zvano dom, autorka Laura Gottesdiener objašnjava da pre 30 godina Afro-Amerikanci nisu bili u stanju da pozajme novac da kupe kuće, zbog prakse zvane crveno podvlačenje, gde su banke crtale zamišljene crvene linije oko komšiluka za koje ne bi pozamile novac čak i ako bi mušterije imale dobar kreditni rejting i dobar posao.

Danas je crveno podvlačenje ilegalno, ali se desila obrnuta stvar. Devedesetih su siromašnim ljudima širom SAD-a nuđeni stoprocentni zajmovi za kuće po niskim kamatnim stopama, bukvalno bez zaloga.

Grčka vlada je danas u dugovima prema Nemačkoj i Francuskoj ne samo zato što su pozajmljivali novac za smešne projekte, nego i zbog toga što su bankari vršili pritisak na njih da uzmu novac, na šta nikad ne bi ni pomislili pod normalnim okolnostima.

"Hipotekarno tržište za bele Amerikance je bilo preplavljeno. Više se nije moglo zaraditi od izdavanja hipoteka belim Amerikancima. Bankama su bili potrebni novi klijenti", rekla je Gottesdiener magazinu Corporate Crime Reporter. "Pa su se prebacili na manjinsko tržište. Ali nisu prodavali konvencionalne zajmove. Prodavali su neverovatne eksploatatorske, pljačkaške zajmove".

Znamo kako se hipotekarna kriza završila 2008. godine, i za sobom za malo povukla i čitavu svetsku ekonomiju.

Ono što se desilo nakon stvaranja evra bilo je veoma slično. Grčka vlada je danas u dugovima prema Nemačkoj i Francuskoj ne samo zato što su pozajmljivali novac za smešne projekte, nego i zbog toga što su bankari vršili pritisak na njih da uzmu novac, na šta nikad ne bi ni pomislili pod normalnim okolnostima.

Ali, kao što je Stiglitz primetio, ove nemačke i francuske banke sada su spašene. Studija koju je izvršio ATTAC Austria pokazala je da je 77 posto od 207 milijardi dolara odvojenih za takozvano “spašavanje Grčke” zapravo usmereno ka finansijskom sektoru, a ne prema narodu.

Kako će Grci glasati za paket mera štednje koji nameće Evropska unija nije lako predvideti, ali mora se učiniti više – vreme je da se istraži poslovanje bankara koji su stvorili krizu EvroZone, i da se oni pozovu na odgovornost.

Ali bankari nisu jedini krivci. Birokrate i političari Evropske unije moraju snositi odgovorost zbog promocije ideje da će slobodno tržište finansijskih usluga biti blagotvorno za sve. I, na kraju, mora doći do ozbiljne debate o tome kako preokrenuti mnoge politike koje su dovele do jedinstvenog evropskog tržišta finansijskih usluga.


 Tekst je originalno objavljen 30. lipnja na portalu CommonDreams.

Ključne riječi: grčka
<
Vezane vijesti